ИТАЛИЈАНСКО државно тужилаштво при Основном суду у Болоњи затражило је од Србије да врати осам слика из Народног музеја, ексклузивно сазнају "Новости" од извора блиских правосуђу. Та дела је Југославија 1949. добила као ратну репарацију, на име штете претрпљене од немачких нациста, италијанских фашиста и других окупатора, кажу српски правници и историчари уметности.

У оптужници се "за дела која произилазе из деликта крађе и проневере" окривљују четири италијанска стручњака и два бивша руководиоца Народног музеја који су 2004. и 2005. у Болоњи и Барију организовали изложбу "Од Карпаћа до Каналета, италијанско уметничко благо из Народног музеја у Београду". Оптужба је утолико чуднија, јер је изложба организована као пројекат међудржавне сарадње на највишем нивоу. У њеној реализацији су учествовала италијанска министарства, врхунски стручњаци, банке и наравно полиција, царина и осигуравајућа друштва. А тужилац као доказ криминалних радњи наводи каталог изложбе, чији су аутори већим делом италијански стручњаци, а предговор му је написао тадашњи амбасадор Италије у Београду! У каталогу је забележена процена италијанских стручњака да дела апенинских сликара у Народном музеју нису нарочито вредна, па је још нејаснији мотив да се оне траже овако грубо и недипломатски.

- Чудно је како то да током година заједничких припрема и месеци, колико је трајала изложба у Италији, нико није приметио ништа сумњиво у сликама које је Југославија, или прецизније Србија, добила као симболичну ратну репарацију - каже Никола Кусовац, дугогодишњи кустос Народног музеја, сада у пензији. - Наиме, Србији и њеним грађанима никада није враћено оно што је опљачкано у рату. Овакав захтев италијанског тужиоца изгледа као ревизија историје.

Српски правни стручњаци уочили су грешку у оптужници, која тврди да су спорне слике западни савезници дали Југославији у "поступку реституције". Тај правни израз значи враћање у претходно стање. Пошто пре рата слике нису биле у Народном музеју, болоњски тужилац сматра да треба да буду враћене Италији. Међутим, српски правници истичу да он није прочитао каталог изложбе, који наводи као доказ, где лепо пише да је слике од западних савезника добила Комисија за репарације при влади ФНРЈ. А репарација значи одштета сличне вредности уместо покрадених уметнина из Србије, које нису пронађене.

ДЕМАНТОВАНИ ДОКАЗ

ТЕКСТ о Мимари, објављен 2001. у америчком стручном часопису "Арт њуз", искоришћен је као један од основа италијанске оптужбе. У тренутку кад је писао чланак, Константин Акинша је био заменик директора за истраживање у Коморе за уметничку и културну баштину, органу Саветодавне председничке комисије о културним добрима у Холокаусту. Седиште ове институције било је у Вашингтону, а радила је под окриљем председника САД Клинтона. За писање чланка Акинша је користио грађу ЦИА и других америчких служби о Мимари, коју је добио из Председничке библиотеке Вилијама Клинтона. Ту грађу, која се користи као доказ оптужнице, предао је америчким истражитељима који су га наводно саслушавали, после чланка у коме је "открио" да београдски Народни музеј крије украдене италијанске слике. Кључни саговорник у тексту, који је наводно потврдио ову тезу, био је Јован Деспотовић, заменик српског министра културе. Међутим, он је убрзо демантовао ове наводе.

Одштету Југославији су доделили органи америчке окупационе управе у Немачкој, који су после 1945. управљали Сабирним центром у Минхену, где је чувано заплењено уметничко благо које су нацисти опљачкали широм Европе. Југославија је 1948. дочекала као једина земља које је имала потраживања за опљачканим уметничким благом, а није добила ништа из ризнице у Минхену, из које су се намириле прво велике силе. Тек после сукоба Тита и Стаљина, Американци мењају став према Југословенима. Према сведочанствима савременика, они 1949, уочи затварања Сабирног центра у Минхену, још увек крцатог уметнинама, одлучују да уделе понешто Југословенима, с ограничењем да то не буду много вредна ремек-дела.

- До тада су сви југословенски захтеви западним савезницима за повраћај опљачканих драгоцености били игнорисани, иако су наше стручне комисија још 1945. пописале и западним савезницима предочиле огроман број несталих уметничких дела - каже Кусовац. - Ја сам својевремно држао у рукама те томове прецизно пописаних уметнина, где је прво представљена имовина опљачкана од Јевреја, а тек потом од Срба. Међутим, то није помогло да западни савезници уваже југословенске захтеве, јер је Хладни рат почео, а ми смо били с комунистичке стране гвоздене завесе. Кад су западни савезници најзад одлучили да нам нешто дају, довели су контроверзног Мимару да буде стручни сарадник југословенске мисије, у којој га нико није познавао.

Неке од слика које се потражују

Италијанска оптужница наводи да је Анте Топић Мимара 1949. наводно преварио савезнике и узео тоне уметнина из складишта у Минхену. Мимара не може да се брани од ових оптужби, јер је умро још 1987. године. И за живота је овај необични трговац уметнинама оптуживан за крађе и фалсификовање, али те оптужбе никада нису добиле епилог на суду, иако су га саслушавали ЦИА и ФБИ. По неким спекулацијама, Мимара је уживао њихову заштиту, јер је био амерички агент. Легенде које круже о овом човеку, чији идентитет није поуздано утврђен, наводе да је радио и за нацистичку обавештајну службу, совјете, усташе, али и југословенску Удбу. Сам је признавао да је познавао Тита док је био коминтернин агент Валтер, да је био уметнички саветник Херману Герингу и да је сликао портрет Хитлера. Оптужница наводи да је после окончања реституционог процеса и затварања центра у Минхену Мимара имао пет контејнера са по пет тона уметнина, с којима се селио од Јужне Америке до Марока и трговао.

У Југославију је послао 166 слика, међу којима и осам слика које се наводе у италијанској оптужници. Од тих слика пет је Херман Геринг, маршал Трећег рајха, легално купио за велику суму у тада савезничкој фашистичкој Италији 1941. од италијанске породице Контини Бонакоси, преко антиквара Вентуре. За три слике из Герингове збирке тужилаштво тврди да су добијене у размени с Вентуром, према сведочанству из 1946. које је иследницима дао ухапшени Андреас Хофер, некадашњи шеф уметничке збирке рајхсмаршала. Уколико је Хоферово признање савезничким агентима било искрено, Геринг је Вентури дао неколико дела француских импресиониста одузетих од Јевреја у замену за слике италијанских мајстора. Французи су после ове изјаве стекли основ за узимање тих слика од Италијана.

О трговини с Герингом антиквара Вентуру је 1955. испитивало и италијанско тужилаштво, али је ослобођен, вероватно јер је трговао по закону и није могао да буде одговоран за фашистичко уређење државе.

- Мало је чудно да се сад као италијанска национална баштина потражују слике које је легално купио Геринг 1941. у савезничкој фашистичкој Италији - сматра Кусовац. - Накнадно донети закони не могу ретроактивно да утичу на надокнаду ратне штете, иако изгледа да неко жели да избрише чињеницу да је Италија до 1943. била чланица Сила осовине. По овој тужби сад испада да је окупирана Југославија у ствари напала окупаторе Италију и Немачку и отела слике Герингу и Италијанима који су с њим трговали!


У МУЗЕЈУ СВЕ ЈАВНО

МИМАРА шаље 1949. у Југославију 166 слика од којих само део стиже у Народни музеј, док део завршава у Белом двору, Загребу и Љубљани.

- У Народном музеју је све увек било јавно - каже Кусовац. - Никада није била тајна које су слике стигле у процесу репарација, оне су биле у сталној поставци, видели су их безбројни посетиоци, међу којима и дипломате. Право је питање зашто их нико није тражио све до сада, кад су помрли сви директни учесници репарационог процеса. То изгледа као ревизија историје, нарочито ако се узме у обзир да се у оптужници наводе и слике која Србија дугује и слике које су јој савезници дали пошто су их одузели нацистима у Немачкој и Француској. Зашто би се тиме бавио италијански тужилац. То звучи као претња. Или уцена.