ПРЕ неки дан господин Кристијан Голубовић се појавио на три насловне стране српских новина - одједном.

То није пошло за руком чак ни нашем агилном премијеру упркос чињеници да је неколико дана пре са верним арапским пријатељима отворио радове на инвестицији века - "Београду на води". Што је требало да буде највећи привредни, инвестициони, градитељски, па и медијски догађај у нашој држави.

Слику медијске запостављености тог великог цивилизацијског корака важног за грађане - делимично је компензовала вест да ће се станови чија је градња и продаја почела на београдским кулама на води - изгледа продавати на грабац, и да су се већ јавили Зорица Брунцлик, Жељко Јоксимовић, Лепа Брена и Жељко Митровић... Нека им је алал. Да има куче за шта да ме уједе - и сам бих им се придружио.

Такође, уместо да фотографија са председницима САД и Србије, господом Обамом и Николићем, у друштву са насмејаним супругама, госпођама Драгицом и Мишел - буде распилављена преко свих насловних страна српских новина, стидљиво је објављено да је приликом фотографисања председник нојмоћније државе на свету рекао нашем Томиславу да је Србија стуб стабилности на Балкану... и да, ако сам добро запамтио:..."ако ти нешто затреба - да ми се обавезно јавиш"...

Дакле, и овај догађај, који је по значају морао да засени сва дешавања на нашој медијској сцени - остао је у сенци и готово незапажен. Тек мала фотографија - као да је у некој недођији пуштена у погон трафостаница.

У праву је госпођа Пак, лепа саветница нашег председника, што се љути - али џаба јој је. Јунак са оне стране закона са дебелом криминогеном биографијом којом се дичи, данас актуелни осуђеник који чека амнестију и поносни национални херој, суверени Кристијан - опет је надмоћно победио. Мало уз помоћ Шешеља, мало уз помоћ Станије.

А пре неки дан, док сам излазио из самопослуге - налетим на занимљив призор. Два дечака са ђачким торбама на леђима, око десет година, одвијају сладолед и свађају се на сав глас: Ко ће да носи надимак Кристијан? Хтели би и један и други. Видим - и један и други имају фломастерима ишаране руке, као да су тетовиране. Надмени, накострешени, вређају један другога и скоро да се побију.

На макар три канала са националном фреквенцијом на нашим телевизијама одабрани згубидани, истрошене естрадне звезде, травестити и остали несрећници се туку, гађају столицама, пљују, вређају... Медијско тровање, крајња друштвена небрига, затварање очију, фрапантна равнодушност надлежних регулаторних тела и институција, никаква програмска контрола онога шта емитују ТВ станице са националном фреквенцијом - успешно дају застрашујуће мутант резултате. Који ће нам се тек обити о главу. Уз већ верификовани осведочени и устаљени одговор - коме се не свиђа нека промени канал?

Да будем искрен - почињем да схватам и разумем мог друга Миломира Марића. Уистину сам био збуњен и згрожен његовим учинком, медијацијом и промоцијом програмског садржаја званог ријалити - у којем је све дозвољено. Који је он тако здушно и за све паре промовисао, безрезервно заступао, популарисао, афирмисао и бранио. Помислио сам - да није можда полудео? Није ми ишло у главу - како је могуће да човек који је написао тако капиталну књигу каква је "Деца комунизма" учестује у нечему таквом? Да ли је схватљиво да новинар, публициста, и ангажовани истраживач наше прошлости и стварности, са таквом референцом - подетињи.

Питао сам се - шта се догађа човеку који ми је скоро 40 година пријатељ? Је л' то онај исти Марић? Да ли је јео бунике? Какве везе има онај Миломир чијој ерудицији, знању, интелигенцији и памети су се сви дивили - и овај који се кесери са силиконским старлетама, егзибиционистима, менталним и фактичким свингерима, анонимним чудацима и первезњацима?

Ових дана, долази ми у главу - шта заправо Миломир ради? Чини ми се да успевам да докучим - какву поруку жели да нам пошаље. Почињем да разумевам његову алегорију, да докучим његову иронију и сарказам. Миломир нам се заправо смеје у лице.

Слутим да из свега стоји његов бунт, његово дубоко неслагање са животима које живимо, његово снажно незадовољство са друштвеним тренутком, са моралним и задатим амбијентом у којем траћимо наше животе. Мислим да сам схватио: Миломир игра улогу циркусанта и дворске луде - из очаја. Због тога што је дубоко фрустриран и незадовољан? Због тога што је цех платио инфарктом? Због тога што је цело српско друштво данас један јадни и трагикомични ријалити. У којем је све дозвољено, у којем су згажене и срозане људске вредности, у којем је свеједно да ли си одговоран, добар, радан, вредан - или си нерадник, муљатор, ситни криминалац или шверцер наркотика. У којем се нерад афирмише као фаворизовани облик друштвеног понашања. У којем су традиционалне моралне и породичне вредости омаловажене и гурнуте у други план. У којем је подвргнуто подсмеху поштење, част, правдољубивост, солидараност и сваки облик традиционализма на којем је настало, развијало се и опстало српско друштво кроз векове.

Не знам због чега - али на памет ми пада чувени филм Сиднија Полака "Коње убијају, зар не".

Каква је веза несрећника који преко 1.000 сати морају да играју у плесном маратону да би добили награду, преживели и опстали - и нас самих? У брлогу у којем живимо у којем смо сви учесници реалног, и стварног ријалитија - а да тога нисмо ни свесни.

Можда је Миломир Марић то схватио пре свих нас.