КАДА је пре неки дан у Високим Дечанима, на манастирску славу Светог Стефана Дечанског, примио Орден Светог Саве првог степена, протојереј ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор призренске Богословије у потресној беседи, обраћајући се патријарху, свештеницима, монаштву и народу, између осталог, рекао је: „Овим чином ви кажете да сам нешто добро учинио. А ја се питам: шта сам то учинио, а да нисам био дужан да учиним...“

Додао је: „До сада сам два пута примао ово одликовање са ликом најлепшег сина српског народа, Светог Саве, нашег духовног родитеља. Веселио сам се, јер је оба пута Орден био за Богословију: 1996. у Призрену и 2006. у Нишу. И сада се радујем. Највише због овде присутне, деце моје, која су често била ускраћена очевог присуства и пажње, због мојих обавеза у школи“.

У дану признања за све што је чинио и учинио за призренску Богословију, духовни и национални стуб српског народа, прота Милутин је заокружио пола века служења у свештеничком чину и више од три деценије ректорске службе. У Призрену, до лета 1999. године, до страшног егзодуса нашег народа са Косова и Метохије. Од тада, у изгону, у Нишу. У Хиландарском метоху „благодарећи тадашњем епископу, а данашњем патријарху српском, Иринеју“, подигнута је нова богословска школа. На њеном оснажењу, уз упорност епископа рашкопризренског, Теодосија, 2011. поново је заживела школа у Призрену.

- Овде бих хтео да изнесем, једно чудо Божје - каже нам ректор Тимотијевић. - Неки су хтели да призренске Богословије нема. Да буде сатрта и затрта. А, она, изгнана, у Нишу почела је да доноси плодове. Сада, уместо једне, тим чудом Божјим, имамо две школе. У Нишу и Призрену. Истог су имена по Ћирилу и Методију. Истог су ктитора, великог добротвора српског народа Симе Игуманова. Исту крсну славу славе. Сачувале су памћење. У спасеним архивима и књигама.

СВЕТЛОСТ У ТАМИ РОПСТВА Велики добротвор српског народа, Сима Андрејевић Игуманов, мада неписмен, видео је и више и боље од других, отворио је Богословско-учитељску школу у Призрену 1871. године, да би прекратио однарођавање свога народа - казује ректор Тимотијевић. - То је била светлост у тами ропства. Та школа припремала је ђаке за рад у Старој Србији. Да се сачува што се могло сачувати. Подигне клонуло. Охрабри уплашено. Да се врати нада. Свршени ђаци су прво били учитељи по завршетку школовања, а затим свештеници. Тако је било првих четрдесет година, а када је дошла слобода, школа је постала само Богословија. Држава је преузела улогу учитеља.

Шта је све претходило дану у коме разговарамо са ректором призренске Богословије?

Заћутао је. И, задрхтао, Милутин Тимотијевић на наше питање кроз каква је времена прошла призренска Богословија с којом је наш саговорник пола века делио судбину. А, заједно Богословија и он, страшну судбину српског косметског народа... Тренуци у коме смо поставили ово питање, били су речитији од речи. Додали смо ново: ко је, пре деценију и по, могао и да замисли да ће се Богословија у Призрену, којој су наменили пепео, придићи? Оживети?

Ректор Тимотијевић је одговорио:

- Сила се Божја, децо, у немоћи познаје...

Није имао снаге да опише тренутак растанка са Призреном у лето 1999. године. Време егзодуса српског народа са Косова и Метохије. Рекао је да такво сећање ником живом не би пожелео.

- То су страшне људске драме. Неописиве живе ране нашег народа и његове Цркве. Космет је наша рана, али је и наша нада - да сваком злу има и краја. Сеобе нису лаке ни када су добровољне, а сазнали смо какве су, када су принудне. А, такве, неправедне, једном ће их зауставити правда. Јача и истинољубивија. Моћници овог света отворили су Пандорину кутију зла, каналисану према једном народу. Српском народу. Последице се знају. Али, понављам, зна се и то - сваком злу дође и крај.

Враћамо време у коме наш саговорник, одликован највишим орденом Српске православне цркве, потискује наше настојање да прича шта је, лично, учинио за Богословију. Одговара једноставно, као што говоре сви истински вредни људи који немају потребу да се уздижу и хвале:

- Све што сам ја учинио, учинио би и неко други да је био на мом месту.

Радије би, додаје, одговорио на наше ппитање: који су то заслужни људи, који су утиснули печат у готово век и по трајања призренске Богословије? Шта су праве вредности које су нам оставили, као обавезу? Који су, данас, темељи успеха? Како смо се, то, заврзли у беспућу морала? Где су се загубили путокази доброте? Куда да трагамо, да бисмо били бољи?

ПЕЧАТ ЗНАМЕНИТИХ ЉУДИ Поред Симе Игуманова, ктитора Богословије, печат духовном и националном стубу, говори ректор Тимотијевић, дали су и Иван Ст. Јастребов, руски конзул, чувар Богословије, па први ректор архимандрит Сава Бараћ, човек који је у сенци Бечког конгреса 1878. године радио да се чује мука његовога народа у свету. Илија Ставрић, други ректор, покретач листа „Призрен“ на српском и турском језику. Ученици ове Богословије били су српски патријарси Варнава, Гаврило и Његова светост патријарх Иринеј. Патријарх Павле је био професор ове Богословије, као и Ава Јустин Поповић, књижевник Григорије Божовић. Највећи утицај на ову школу имао је патријарх Павле, као епископ рашкопризренски.

Идемо редом.

Ректор Милутин Тимотијевић, који је генерације и генерације ђака Богословије испраћао на пут зрелих људи, са једном једином поруком да постану Човек, одговара нам да је велика радост када се успе у томе да је „човек, човеку - човек, а не вук“.

- Основна ствар у васпитању и образовању наших ученика, сада мислим на све богословије и на све друге школе, јесте да се васпостави лик Божји у човеку - објашњава нам. - Млади човек треба да има саосећање за другог. Да се учврсти у уверењу да смо ми сви потребни једни другима. Регулисање међусобних односа да буде по Христовој речи: „Што не желиш себи, не чини другима.“ Треба одгајати младе људе да се радују животу, али да у животу постоје и обавезе. Да раде на свом изграђивању, прво моралном, а онда и сваком другом. Оно што је добро и поштено, то је добро и поштено у свим временима, друштвима, државама и световима, видљивим и невидљивим. Ту породица има одлучујућу реч. Потребна нам је морално здрава породица. Родитељи често из неразумљиве болећивости дозвољавају деци да расту без упућивања у добро, а касније се то враћа истим родитељима. Могу родитељи да постигну завидне успехе у својој професији, али ако подбаце у породици, све су изгубили.

Каже нам, потом:

- Треба прочитати књигу Арчибалда Рајса „Чујте Срби“ и чути глас правог пријатеља и о том проблему. Разуме се да постоје и други утицаји, као што је школа, друштво, држава. Све треба да стреми једном циљу, а то је да се изгради Човек. Добар човек кога се Бог неће постидети. Споменуо сам државу. Да. Она има утицај на просвету, здравство, породицу. Нисам сигуран да је тамо где треба да буде, а има је превише у породици.

Ректор Тимотијевић први пут за наш лист говори о свеобухватним везама истинских вредности и нашег трајања. Имали смо намеру да га, у препуној цркви Светог Ђорђа у Призрену, у зиму ‘98 о томе упитамо... Служба је потрајала. После су српски, метохијски домаћини са протом Милутином окретали најлепше, шаране виновом лозом и голубовима, славске колаче... А, стизале су вести о страдању народа у Метохији. Морали смо „на лице места“. Имали смо намеру да с њим о томе разговарамо на Видовдан, ‘99. Он је био заокупљен судбином народа који је потражио спас у Богословији. Спас у „подножју Часног крста“. Ректор, Милутин, имао је тада преча посла. Миломир Миша Киковић, наш колега, предложио је Богословију и њеног ректора за подвиг године „Новости“ (2000). Златна плакета нашег листа, коју је примио, јесте признање, али није било и утеха.

А, када је и под Јухором сахрањивао своје ђаке, угушене угљен-моноксидом, од његових речи, чинило се, да је и сама планина устукнула. Ко у том моменту има храбрости да га било шта упита...

Орден Светог Саве, за нас није био повод за разговор. Примили су га и други. Али беседа у Дечанима јесте. Казао је ректор Тимотијевић том пригодом: „Желим да будем син Цркве. И молим се Богу да будем са свима својима. И са ученицима Богословије, садашњим и бившим, и са свима овде присутним, записан у Књизи живота. Питамо га, на крају, које су то врлине које треба да досегнемо до те Књиге.

Одговорио је:

- Врлине које треба да имамо, како бисмо били препознати код Бога и записани у Књизи живота јесте вера у Богочовека Христа. Он је једина вредност у свим световима за коју вреди живети и умрети. Неопходан је живот по тој вери. Да будемо људи, као што је казао Свети патријарх Павле, који је себе изградио по мери анђелској. За њега је један умни човек рекао: „И створи Бог Павла и разби калуп!“


ОТАЦ СИНАДИН КАО ОПОМЕНА

Богословија памти турско ропство, више од четири деценије. Као поруку и поуку, ректор Тимотијевић говори:

- Живот у ропству нашег народа био је немерљиво тежак. Угроженост са сваке стране, треба сачувати главу. Породицу. Име. Веру. Душу. Материјалне и духовне вредности. Окупатор је окрутан, а помоћи ниоткуда. Треба охрабрити народ да издржи, надајући се бољем времену. А нема ко то да уради. Учитеља нема, свештеника нема. Ево само једног примера из тог времена. У призренском крају налази се Гора. Док је макар и једном годишње одлазио свештеник Синадин из села Локвице и крштавао, венчавао и служио опела, Гора је била православна. А када је поп Синадин умро, Гора је потурчена. Али, Горанци, упркос том тешком времену, сачували су душу. Српски језик и ћирилицу. Плаћали су за то и плаћају, и данас, велику цену.