Ненад Прокић: Сан Младобосанаца пропао је још 1991. године

Вукица Стругар

недеља, 20. 07. 2014. у 16:53

Ненад Прокић: Сан Младобосанаца пропао је још 1991. године
Драмски писац о представи коју је написао за Енглезе и дометима Сарајевског атентата. Запад је еуфорично поздравио нестајање Југославије, СССР...

НА стогодишњицу Сарајевског атентата, 28. јуна, представа под необичним називом “Прст обарач метак пиштољ” премијерно је изведена на Међународном театарском фестивалу у Лондону. Од нашег драмског писца Ненада Прокића, текст на тему Првог светског рата наручио је театар “Стен’с кафе” из Бирмингема, па је после лондонске премијере представа одиграна и на тамошњој сцени.

* Четири глумца тумаче дванаест ликова, а радња овог антиратног комада одвија се у Лондону, Бечу, Барлину и Београду. Али, не и у Сарајеву. Зашто?

- Нема Сарајева, у драми се не појављује ни Гаврило Принцип. Чују се само два пуцња у мраку. Тај млади, заведени човек није разумео светску ситуацију, као ни они који су га инструисали. Зар то нисмо могли да препустимо младотурцима, младоиталијанима, младопољацима? Све су то били покрети и људи који су се борили против мултинационалних империја - каже на почетку разговора за “Новости” Ненад Прокић, драмски писац, професор ФДУ и Факултета примењених уметности, некадашњи директор Битеф театра и истоименог фестивала, бивши члан председништва ЛДП и народни посланик. - Ипак, ми смо се разликовали од ових покрета, јер се младобосанци нису борили за националну државу већ за Југославију, али и то је био узалудан напор - каже Прокић.

ЛУПАЊЕ И УДАРАЊЕ * ЗАШТО пишете драме само по поруџбини?
- Тако је почело још на студијама. Роман је нешто друго, интимна ствар. Кад позориште уђе у уговорни однос, онда постоје добри изгледи да драма буде изведена. Ако је у фиоци, нема смисла. Како што каже Волтер, у позоришту је понекад важније јако лупати него тачно ударати. Оно је ствар тренутка, а не за вечност. Кад пишеш, боље је да знаш где ће се играти и ко ће играти, ко режирати - као да правиш одело по мери. Тамо где царује “таке ит еасy” у култури, нема ни интереса да се позориште бави драмама на начин на којих их ја пишем.

* Зашто?

- Свет се враћа на границе Берлинског конгреса из 1878. године. Граница Србије је и данас тачно на Мердару, тамо где је војвода Танкосић почео Балкански рат без одобрења надлежне команде. Ако се враћамо на Берлински конгрес, значи да су каснији ратови вођени без разлога и да се десило сувишно клање. Данас смо одсуство идеологије заменили идеологијом граница. Украјина је пример за то. И зато није потпуно јасно да ли треба да се радујемо или да тугујемо кад неке границе нестају... У западном свету еуфорично је поздрављено нестајање Чехословачке, Југославије, СССР. Сада, када се распада још једна нехомогена држава као што је Украјина, то на Западу изазива “забринутост”. А то је помало шизофрена ситуација. Изгледа да је нашој цивилизацији потребна равнотежа хладноратовског страха, да не би правила глупости.

* Ви се и у комаду питате шта ће бити са Европом?

- Јасно је да је Немачка желела Први светски рат, желела је колоније, да буде империја, хегемон барабар с Великом Британијом. Она је данас империја и без војске, али је и даље полухегемон. Превише слаба да би доминирала континентом (као и пред Први светски рат), а превише јака да би играла сама. Увек неко приђе. И сада се опет понављају историјске околности у којима Русија и Немачка склапају некакве послове, а онда се чуде што их Американци прислушкују. Питање које се поставља у комаду је шта ће бити са Европом која се није излечила од својих најопаснијих истина.

МОЖДАНИ УДАР ГЛУМЦИ у “Стен’с кафеу” раде све: сами постављају сцену, уносе у камион столице и реквизите. Кад сам то видео, и ја сам им се придружио. Да овде неко каже, рецимо Сергеју Трифуновићу, да унесе столицу у камион, добио би мождани удар од изненађења! Када се овде глумци и сви позоришни људи коначно навикну на драстично промењене услове, онда ће позориште у Србији можда бити боље.

* Шта се десило са великим сном младобосанаца о националном ослобођењу?

- Пропао је 1991. године са пропашћу Југославије. Где смо били, Европо? Нигде. Шта смо радили? Ништа. А после Првог светског рата је остало толико мртвих и искасапљених, а боже мој. За првих дванаест дана после атентата, двадесетак држава објавило је рат. Црна Гора, рецимо, објавила је рат свима. Русија никоме, Британија свима - а њој није нико. То су такви парадокси, који показују да младобосанци нису тачно знали у шта се упуштају. Почело је тако што су Немци притискали бечки двор да уђе у рат и то тако што ће они послати свог надвојводу да буде убијен. Франц Фердинанд је имао у Сарајеву шест жандара у обезбеђењу, мање него у шетњи Бечом. И пошто је у Сарајеву на њега већ бачена бомба, поново су га пустили на улицу. Никола Пашић је упозорио бечки двор да се припрема атентат, али двор то није озбиљно схватио. Није му одговарало да схвати. И Апис је послао своје људе да спрече атентат, али младобосанци нису више хтели да га слушају.

ПОЗОРЈЕ ИЛИ БИТЕФ * ХОЋЕМО ли ваш комад имати прилике да видимо у Београду?
- Као драмски писац отишао сам из Србије још 1989. године. Од тада сам радио само напољу. Овде се позориште бави неким другим темама. Но, ако буду желели, представу могу да позову на Стеријино позорје или на Битеф.


* Како оцењујете ситуацију у Србији?

- Постали смо критичари свега постојећег. Почело је тако што нам је комунизам био крив за све, а национализам важнији од демократије и државе, па сад немамо ни једно ни друго. Закон о раду је неминован, мора да се донесе. Али, немам илузије да било која влада неће понављати грешке претходних. Дао сам подршку Дачићевој влади, да би скинули са трона оне који су мислили да имају тапију на сваку демократију.

И то је та влада успешно урадила. Али, остаје питање: одакле у Србији више пара да се краде? Ја кажем да су то једне те исте паре, једно те исто богатство које се сели из једних у друге руке. Других пара нема, јер се овде одавно више ништа не производи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације