Бол за Бојаном и Божином све снажнији

Драгана Зечевић

23. 03. 2014. у 11:16

Судбина Марије Тошовић (36), из Мердара, која је у бомбардовању остала без супруга и 11-месечне кћеркице, а она у седмом месецу трудноће рањена: Бомбе су пале у ноћи уочи крвавог Ускрса који ћемо у Мердару сви памтити, прича Марија

НЕМА дана да се не сетим моје мале Бојане, која је имала само једанаест месеци, и супруга Божине (29), као ни ноћи да заспим а да се не присетим оног злокобног Ускрса у којем су ми погинули - овим речима дочекује нас Марија Тошовић (36), из Мердара, која је у бомбардовању 1999. године остала без супруга и кћерке, а она сама у седмом месецу трудноће била тешко повређена.

Каже да јој ни данас није јасно зашто је њихово мало село Мердаре било засуто контејнерима касетних бомби и ракетама. Коме су сметали мештани и њихове сеоске кућице? И даље трага за одговорима на та питања, а бол за најдражима не јењава. Поготову што зна да трагедија није морала да се деси.

- Шта смо ми имали са политиком? Коме смо ми били криви? Коме смо сметали? - ређају се питања док посматра слике најмилијих на зиду.

Као да тиме жели да одложи причу о својој личној трагедији.

- Десило се то у ноћи између 10. и 11. априла. Ноћ уочи Ускрса - с тешком муком почиње причу ова жена. - Те ноћи легли смо нешто раније, око десет сати. Били смо у кревету када су око једанаест сати прве бомбе пале ка Подујеву. Осетили смо потрес и онако уплашени кренули ка подруму. Са Бојаном у наручју сишли смо у подрум, где је Божина узео девојчицу јер је сматрао да је јачи и да ће је лакше држати. Увили смо је у ћебе, спремни да тако дочекамо јутро, али је одмах у темељ куће ударила прва бомба која нас је готово затрпала. Мени су били слободни глава и лева рука, а Божина је готово цео био под рушевинама. Ипак, чула сам га као кроз сан да ме дозива и говори ми да се не плашим.

Марија се освестила када су отац Саво, брат Мирко и мајка Загорка стигли да их избаве.

ЗЛОУПОТРЕБА ТРАГЕДИЈЕ МАРИЈА се присећа да су идући од куће у рушевинама до заклона прошли покрај пута на коме је од бомбе изгорео човек у аутомобилу. - Несрећни човек враћао се аутом из Куршумлије ка Подујеву. Кола су му се покварила у Мердару, ту је остао да преноћи и бомба га је погодила - прича Марија. Каже да јој је и тај призор остао урезан у памћењу, као и да су се за њену судбину интересовали многи медији, али да су неки њену причу и злоупотребили.
- Сећам се да ме је нека телевизија из Новог Пазара представила као Албанку којој су погинули кћерка и супруг. То ми је испричала рођака из Немачке која је гледала снимак и није могла да верује својим очима. Гледа мене, а слуша другу причу.

- Отац је прво узео Бојану, али је одмах додао мами. Нису ми рекли да је већ била мртва, а потом су успели да очисте Божинино лице и склоне са њега делове малтера и другог метеријала, како се не би угушио. Сећам се да је још био жив и да су голим рукама уз тешки напор померили огроман камен испречен између нас, а потом извукли Божину, па мене. Пошто су бомбе и даље падале на све стране, кренули смо до једног пропуста испод асфалта. Пошто Божина није могао да хода, њега су положили на врата која су скинули са куће и тако га носили. Сећам се да ми је рекао да му је хладно. Скинула сам прслук и покрила га њиме, иако сам и сама осећала језу а по читавом телу биле су ми модрице.

Тек пред зору, када су престале бомбе да прште, Марија је по мајчиним сузама схватила да су јој супруг и девојчица мртви.

- Тада нисам могла да плачем. Нисам имала суза. Приметила сам само Бојану згрчену покрај Божининих ногу, кога сам дотакла и схватила да је хладан као лед. Иако сам једва гледала од муке и бола, једва сам препознала и околни рељеф. Свуда около горе куће, шири се дим, асфалт ка Куршумлији био је затрпан. Ништа није било као јуче - прича Марија, чији живот од тога дана није исти.

Екипа првог канала Руске телевизије снимила је пре два дана репортажу о Марији, коју ће емитовати у недељу увече у ударном термину националне телевизије.


ПРВИ ПОКЛОНИ ЗА АНЂЕЛКУ

ИАКО тешко повређена у бомбардовању уочи Ускрса, Марија је успела да на свет донесе здраву и лепу девојчицу.

- Сећам се да је бомбардовање наше земље окончано 12, а ја сам Анђелку родила 15. јуна. Сећам се само да смо прве поклоне у болници, колица, памперс пелене и много тога добиле управо од „Новости“, које су прве писале о нама и прве нас посетиле - прича Марија, која ради као матичар у месној заједници Рударе у куршумлијској општини.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације