ПРЕ него што га је жена убила, Бранко Бокан ју је дуго тукао, чупао, док јој буквално није откинуо прамен косе. Репетирао је пиштољ на њу, а на крају је она њему пресудила. Јавност је за ово породично насиље сазнала истог дана када је помоћ затражила и Станојка Петровић из Драговића код Осечине, коју је сексуално злостављао син. Из недеље у недељу штампу пуне приче о породичном насиљу, инцесту, иживљавању над старима...

Само од почетка године десила су се 43 породична убиства, каже Весна Станојевић, координаторка Сигурне женске куће. Према подацима заштитника грађана, за првих осам месеци 2013. године забележено је најмање 27 убистава жена, а број случајева породичног насиља који су као последицу имали тешке телесне повреде далеко је већи.

Подаци Републичког завода за социјалну заштиту показују да је број жртава које су регистровали центри за социјални рад од 2006, када је насиље у породици уведено као кривично дело, повећан чак три пута - са 3.368 на 9.280! Број регистрованих насилника прошле године премашио је 6.000.

ДРЖАВА НЕЗАИНТЕРЕСОВАНА КАО кључни проблем Весна Станојевић види суштинску незаинтересованост државе за проблем породичног насиља. Није донета ниједна озбиљна стратегија која би дефинисала конкретне задатке институција: - Зато је и могуће да полиција, када је позове премлаћена жена, каже: „То је породична ствар“ или да одведе пијаног мужа на трежњење, пусти га, а он се врати кући и премлати супругу. Немамо ни казне за полицајце или државне службенике који не одраде добро посао, правосуђе је неефикасно, а центри немају довољно кадрова за оволики проценат насиља.

По речима Драгана Вулевића, из Министарства рада и социјалне политике, насиље ипак није у порасту толико колико је осетљивост на агресију већа, па се жртве чешће пријављују:

- Али зато су облици злостављања све тежи и бруталнији и чешће се завршавају смртним исходом.

И када се за злостављања зна, када жртве не крију насиље као жиг и срамоту, систем углавном не реагује на време, па се насиље често заврши убиством.

- Сви органи из године у годину показују значајан напредак, али и даље је недовољна сарадња социјалне заштите, полиције, здравства, школства, а посебно одсуствује сарадња са органима локалне самоуправе - каже Тамара Лукшић Орландић, заменица заштитника грађана.

Пошто нема заједничког деловања, жена често мора сама да тражи заштиту сваког органа понаособ, а то је посебно тешко у мањим срединама где се сви међусобно познају, па постоји страх да ће партнер сазнати да је тражила помоћ. Запослени у институцијама најчешће не верују наводима жртве, чиме она додатно губи поверење у систем. Поступање тужилаштава, правосуђа и адвоката показује и да још не постоји нулта толеранција на породично насиље.

- Посебно је поражавајућа чињеница што у једном броју осуђујућих пресуда, када се починилац условно осуди, у образложењима стоји да су олакшавајуће околности то што је породичан човек - каже заменица омбудсмана.

Недостаје и сарадња између парничног и кривичног суда, гасе се сигурне куће јер нема новца, запослени у националним службама за запошљавање не дају предност женама-жртвама, па њихова економска зависност условљава остајање са партнером. Велики број деце бива смештен у хранитељске породице, јер је мајка процењена као слаба карика при додељивању потомства код развода брака, уместо да се она ојача и да деца остану са њом. Лекари, и када уоче физичке повреде, не повезују то са насиљем, а нарочито тешко препознају емоционално злостављање. Поставља се и питање безбедности у сигурним кућама.

- Прва „слаба карика“ су инструменти који центрима за социјални рад стоје на располагању - каже Вулевић. - Ми се бавимо жртвама, пружамо им помоћ, али да би се спречили рецидиви, требало би радити и са насилницима. Као што можемо да тражимо да суд изрекне меру забране приласка или исељења насилника из стана, требало би закон да предвиди и меру обавезног лечења.

Друга „слаба карика“, и по Вулевићу, јесте недовољна сарадња између центара, полиције и здравства, а трећа споро судство, за које законска одредба да су поступци грађанско-правне заштите (када суд треба да одреди хитне мере према насилнику) не значи много. Када одлука коначно постане правоснажна, она често стигне прекасно.