ОД свих народа који су учествовали у Првом светском рату, Срби имају највише разлога да проучавају и критички размишљају о том најзначајнијем и најсудбоноснијем светском, европском и српском догађају у 20. веку.
Тако мисли велики писац Добрица Ћосић, аутор славне трилогије "Време смрти". Академик, који ће за неколико дана напунити 86 година и који својом списатељском и јавном виталношћу збуњује, говорио је у уторак на промоцији књиге историчара проф. др Драгољуба Живојиновића "Невољни ратници".

Ћосић такво своје мишљење заснива и на чињеници да су последице Првог светског рата "трајне за већи део човечанства и да су те последице особито драматичне и дејствујуће на Балкану и југословенском тлу, чинећи још нерешеним српско национално и државно питање, и не само српско, за чије решење је Србија са целокупним потенцијалом учествовала у Првом светском рату".
Догодило се то, додаје, и зато што је Србија "историјском констелацијом и својим етосом била приморана да поистовети слободу и националу егзистенцију са државом, а државу са ратним циљевима савезника, па је херојски, жртвенички, али и заблудно и самоубилачки учествовала у Првом светском рату, следећи савезнике и онда када они њу нису следили".
- Нападнута од Аустроугарске 1914. године, морално спремна на отпор, Србија је видела и реалну могућност решења свог националног питања у ослобођењу и уједињењу са Србима, Хрватима и Словенцима из Аустроугарске у заједничку државу Југославију и тај свој ратни циљ изразила је у Нишкој декларацији септембра 1914. године. Таква држава, као ратни циљ Србије, није одговарала империјалним интересима савезника све до августа 1918. године, дакле, два месеца пре пробоја Солунског фронта. У ствари, савезници су пристали на стварање заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца тек у исходу Првог светског рата, када су проценили да им је у интересу растурање Аустроугарске монархије да би на Балкану имали једну државу која може бити извесна брана будућем немачком продору на исток. У језгру тог иницијативног мотива налази се и хашка и мастрихтска одлука за разбијање Југославије 1991. године, само је тада иницијатор и одлучујући чинилац била уједињена моћна Немачка, иако је била поражена у оба светска рата. У историјским процесима негативна дијалектика испољава се и као општи закон.

ИЛУЗИЈЕ

ЗАЈЕДНИЧКА држава Срба, Хрвата и Словенаца - оцењује академик Ћосић - замишљена је и створена илузијама и заблудама српске политичке и културне елите о народном јединству Јужних Словена, без обзира на верске и развојне разлике.
- То је као интеграцијски циљ представљало изразит прогресистички, европски дух тога времена. Са тим доминантним духом националног романтизма 19. века, кореспондирао је и императивни национални интерес Срба - рушење Аустроугарске монархије, трајно угрожавајуће силе Србије и читавог српског народа.
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, према Ћосићу, није имала интеграцијску енергију да трајно реши национално и државно питање српског и ниједног југословенског народа.
- Таква Југославија била је темељна историјска претпоставка за стварање самосталних држава Хрвата, Словенаца, Македонаца, Црногораца, а условила је велике, егзистенцијалне несреће српског народа на крају 20. века. Југославија је трајала док су за њено постојање биле заинтересоване велике силе; југословенски сепаратизми су им били политички изговор, а српски режим идеолошки разлог за нову прекомпозицију Балкана и услов за залет америчког империјализма у евро-азијске просторе, залет омогућен исходима хладног рата и пропашћу Совјетског Савеза. Такву спољнополитичку детерминацију Балкана и Југославије успешно су искориситли хрватски, словеначки, македонски, албански, муслимански и црногорски сепаратизам, не само да разбију Југославију, него и да разоре државни и територијални интегритет српског народа и угрозе његово етничко биће, претварајући дијаспоричан српски народ у избеглички народ, који данас нема ни своју дефинисану животну територију, ни међународно признате државне границе.

ИСТОРИЈА

КАКО је на такав историјски исход југословенства и главног ратног циља Србије у Првом светском рату - заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, после њене пропасти, одговорила владајућа национална идеологија и општа историјска свест Срба? - поставља питање Ћосић.
Одговара неочекивано:
- Поред косовизације и црногоризације Србије, одговорили су ретроградном политичком митоманијом Николе Пашића и Александра Карађорђевића, идеолошком аболицијом четничког терора у Србији, амбивалентним односом према титоизму и његовим историјским исходима и на крају националним дефетизмом - политичком рехабилитацијом Милана Недића, Димитрија Лјотића и њихових интелектуалних следбеника. Ретроградном и неумном савременом ревизијом историје Другог светског рата којом се поништава српски антифашизам европског и светског значаја, поричу се његови ослободилачки резултати у који је српски народ уложио велике жртве и још веће наде.
Ћосић тврди да Србе мучи Први светски рат и да се ми бавимо њим "не зато што смо националисти и загњурени у тмине своје прошлости, па зато нисмо окренути светлим евроатлантским хоризонтима и зори оне Европе која нас је са НАТО бомбардовала 1999, односи се према Србима као европским паријама, и са Америком нам отима Косово и Метохију и врши анексију чисте етничке територије северно од Звечана и Ибарског Колашина са јужним делом Копаоника", него из једног још јачег разлога.
- Нас мучи Први светски рат и његов наставак, Други светски рат, јер се последично још нису окончали на нашем животном простору, а једна нова цивилизација са супстанцијалном кризом свом силином је грунула у нас заостале, пометене, уцењене, саме.
Велики писац, готово са прекором, опомиње да се ми још наивно и са увек присутном патетиком односимо према реалном пријатељству савезника у Првом светском рату. Али, следи један, рекло би се посве нов, неочекиван обрт и оригиналан Ћосићев закључак.
- Још је жалосније наше епско величање српског егзодуса у снежну, врлетну, непријатељску Албанију децембра 1915. године, после потпуног војничког пораза, када се Фрања Јосиф захвалио немачком маршалу Фон Макензену за уништење српске војске, а лорд Киченер, британски министар рата, изјавио: "Да. Са Србијом је, нажалост, свршено".

ОДЛУКЕ

НЕПРИСТАЈАНЈЕМ на капитулацију, иако је српска војска сатерана на Косово и Метохију, српска влада и команда одлучују да се изврши војни и државни, у ствари национални егзодус у Албанију, једини такав егзодус у европској историји. Та одлука донета је на неубедљивим обећањима савезничких дипломата да српску војску на албанској обали, у Сан Ђовани де Медуа и Драчу, чекају савезничке лађе, што се, наравно, није обистинило.
Тај херојски подвиг, али и путословни, самоубилачки чин платило је мученичком смрћу преко 140.000 српских војника и цивила, а од четрдесетак хиљада српских регрута и дечака мобилисаних и повучених пред непријатељском најездом, до Драча и Валоне довукло се само око седам хиљада изгладнелих, болесних, босих немоћника.
Ко разуман сме само да слави "албанску голготу" - херојство, упорност и спремност на патњу и жртве за слободу по сваку цену и веру у савезнике Србије, а да се не запита: какви су људи били ти српски политичари, државници, војсковође, престолонаследник, који су могли и смели да донесу тако хазардску, сурову, убилачку одлуку да се једна Србија, и то она која је животно језгро нације, упути у децембру, у сиромашну, непријатељску Албанију; дакле - у потпуну неизвесног и колективну смрт.
Следи још један жешћи Ћосићев став:
- Не могу да се дивим политичкој и државничкој мудрости Николе Пашића, ратоводству и стратегији престолонаследника Алекснадра и војвода Путника и Степановића, који су преполовљену војску и стотину хиљада цивила, жена и дечака, руковођени фанатичном идејом да слобода и Југославија немају цену, повели у колективно, масадско самоубиство за ратни циљ који савезници нису тада прихватали. Не могу да сматрам великим и мудрим државницима Пашића, његову концентрациону владу и српску скупштину која је 21. августа 1915. године коначно одбацила ултимативни захтев савезника да Србија прихвати Лондонски пакт, од априла 1915, који јој је за уступање Бугарској територије Јужне Србије од леве обале Вардара, а после ратне победе гарантовао присаједињење Босне и Херцеговине, Јадранско море до Сплита и неке делове Славоније.
Неприхватање српске владе Лондонског пакта сматрам кобним, судбоносним чином, историјским кореном српске трагедије у 20. веку. Нико не зна какву би судбину имала Србија да је 1915. прихватила Лондонски пакт, али је сасвим извесно да јој 20. век не би био какав јој се догодио.     

А ЛАЂЕ РАТНИКЕ НОСЕ...
ЋОСИЋ се присећа да су му стотине и стотине читалаца романа "Време смрти" замерале што није описивао Солунски фронт, пробој и ослобођење Србије.
- Нисам то учинио зато што је српска војска на Солунском фронту била само део Источне армије и под савезничком командом, а српска влада са скупштином била у избеглиштву, дакле ван националне територије и потпуно условљена савезничком политиком - одговара писац. - Моји читаоци су ме питали: "Зашто је роман 'Време смрти' окончан на обали Јадранског мора овим последњим реченицама: '... Преживели људи, без речи и команде одмилеше у лађе међу непобијене, одабране коње, носећи оно маче; за њима се ушуња и неколико српских паса... Онда мотори застрашујуће забрундаше и лађе кренуше, носећи их некуда на крај ниског неба'."
Ћосићев потпуни одговор је да данас, 25. новембра 2008. године дописује "Време смрти" овим реченицама:
"А, иза краја ниско неба, налази се крај 20. века у коме су синови и унуци оних ратника у лађама, опет улудо бранили Југославију и гинули за своју државу у међунационалним, верским и грађанским ратовима, а Срби из Хрватске, Босне и Херцеговине, Косова и Метохије изгнани су у Србију, и свет, у бескућништво, беду, животну неизвесност..."
Тако ће и Срби својом судбином потврдити стару истину да су велике силе савезници малим народима само ако им је то корисно и да нема безинтересног пријатељства међу државама.