Потресна су сведочења преживелих логораша у Горњем Рахићу код Брчког, након што је на Сремској Рачи ухапшен управник логора 1992. године Осман Османовић. МУП Српске још пре 10 година поднео извештај о ратном злочину над српским цивилима и ратним заробљеницима у логорима у Горењем Рахићу и Буквику код Брчког од маја до јула 1992.


Османовић је до пензионисања обављао дужност шефа прихода у Пореској управи Брчко Дистрикта. На основу извештаја МУП-а Републике Српске, Тужилаштво је против још 12 лица поднело пријаву због сумње да су учествовала у акција "спаљена земља у Буквику", у којем је у блиц акцији 14. септебмра убијено око 60 Срба, одведено око 2.500 становника овог краја у логоре, и попаљено и сравњено са земљом око 530 кућа и пратећих објеката, и отуђене све радне машине и аутомобили на буквичком платоу.


Слободан Мијатовић је као дете 23 дана био заточеник логора у Горњем Рахићу. Неколико пута је тада видео команданта логора Османа Османовића, с којим, каже, није имао никакве контакте, али му је познато да га сумњиче за силовања у Боћу и Бодеришту. Више су му познате муке, кроз које је пролазио са још 300 Срба, комшија, у логору којим је Османовић командовао.


- Воде нема, доносили смо воду са једног бунара, значи из тог бурета у ћошку је вода стајала, из тог смо се умивали, прали, и велику нужду ту вршили, значи нисам могао отићи у тоалет до момента док они не кажу. Храна је била никаква, за доручак смо добијали шољу чаја и парче хлеба, а за ручак исто, једна кутлача бистре чорбе, један хлеб су давали на 12 људи. Можеш мислити како је то, ја сам после 3-4 дана кад покушам да устанем, морао прво да седнем, па после да устанем. Ако на брзину устанем заврти ми се углави - прича логораш Слободан Мијатовић.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Осман Османовић ухапшен због ратних злочина над Србима: “Пао” на прелазу Сремска Рача


Хуманог поступања према заробљеницима није било, прича Илија Јовичић, чија су мајка, брат и брат од стрица, прошли кроз логор у Босанској Бијелој, а отац у затвору Османа Османовића. Од последица третмана у логору, отац је убрзо умро.


- Могу само да кажем да је зло невиђено према тим људима. Отац покојни убрзо после тога је и преминуо од последица нељудског понашања у логору у Рахићу. Људи су спавали на бетону, хладно је било, отишли су бубрези и простата - прича Илија Јовичић.


Буквичани су међу највећим страдалницима протеклог рата. Према њима су, тврде, поступали као према људима ниже расе. Боли их што за злочине против цивилног становништва у 22 логора, нико до сада није одговарао.


- Страшно је било. Са врата ко год је ушао у логор, први који је био близу врата, била је физичка тортура, батинање, понижавање, исмевање. Сви они које сам видео после изласка из логора изгибили су по 10, 15 па и 20 килограма. То говори о начину понашања према тим људима. Нису јели по два дана - истиче Илија Јовичић.


Послератна прича у Брчком да су логори били прихватни центри није тачна, с негодовањем причају преживјели и њихови потомци. Питају ипак, зашто Тужилаштво Дистрикта није подигло оптужницу за страдање српских цивила у Буквику, иако сведока у Брчком има још живих, који су у истрази сведочили не само за страдање у хрватско-муслиманским логорима, већ и о масакру у Боћу.

(rtrs.tv)