Златни љиљан за масакре (4)
05. 07. 2006. у 18:04
Које је све злочине Хашки трибунал опростио Насеру Орићу - Смрт дечака Слободана Стојановића показала колико се мрзело све што је српско. Већина жртава је пре ликвидације унакажена. За "подвиге" Орић награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за во
СРПСКИ засеоци или подручја углавном муслиманских села зворничке општине, опколиле су у току ноћи локалне муслиманске оружане формације - припадници Армије БиХ и освојили 6. новембра 1992. Највише су страдала села Горња и Доња Каменица. Заробљени су многи Срби, браниоци ових заселака и чланови њихових породица.
Не зна се поуздано колико је људи тада убијено. Препоставке се крећу од 109 до преко 250. Војска Републике Српске вратила се на овај терен и ослободила Каменицу 16. фебруара 1993. Још од тада се трага за несталима.
Активности на ископавању гробница почеле су истог дана, наставиле се 15. марта исте године и наредних неколико месеци. У седам заједничких гробница, углавном на локалитетима Глођанско брдо, Козјак, Трешњица, Маскалића поток, и Широки пут, пронађена су тела више десетина жртава. Многе од њих биле су укопане у оближњим шумама. Тела су им била у стању распадања.
ОДСЕЦАЛИ ГЛАВЕ
СВИ нису могли да буду идентификовани. Стручњаци тврде да тек када буду пронађене још неоткривене гробнице, добиће се коначни резултати овог српског страдања почетком новембра 1992. За сада су познате 53 жртве.
Тим стручњака судске медицине који је предовдио познати патолог др Зоран Станковић са ВМА, приликом ексхумације и идентификације покојника, утврдио је да су безмало све жртве, претходно мучене и убијене на веома свиреп начин. О масакру су сведочила измасакрирана тела и тела без главе, или појединих удова, ексери и гвоздене шипке у лобањама и грудима, ланци на зглобовима ногу и руку, лобање разбијене тупим предметима, одсечене мошнице, спаљени делови тела. Само три откопане жртве убијене су из ватреног оружја.
Са обдукционим бројем З - 18 сахрањен је један од њих, Триша Михајловић. НА њему је пронађена сива војна блуза, кошуља, панталоне, дугачке гаће, джемпер, чарапе. Обућу није имао. Нити документа или неке личне ствари.
- Око врата је имао пластифицирану омчу - сведочи за "Новости" др Станковић. - На врату је остао траг од њеног стезања. Обе ноге у пределу скочних зглобова биле су му чврсто везане жицом, као и лева подлактица која је била привезана црном жицом дугачком око метар и по. Други крај је био обавијен и везан за доњу надлактицу. Иако је тело било у стању одмакле трулежи, са великом вероватноћом могу да кажем да је смрт била насилна.
Познати патолог је на његовој глави могао да констатује и разорење и оштећење великог мозга, преломе лица, и трагове задављења.
СВУДА РАНЕ
СМРТ дечака Слободана Стојановића показала је колико се мрзело све српско. Када је имао само 12 година, његово тело је пронађено без одеће. Око појаса је имао обавијен само тегет раднички мантил са ознаком "Приморје".
- Велика је вероватноћа да је смрт наступила услед разарања и оштећења великог мозга - вели наш саговорник. - Константовали смо и рану на левој половини чела, улазни отвор, прострелине нанете пројектилом из непосредне близине. Имао је и ране на телу, трбуху, секотине...
За ове "подвиге" Насер Орић је са још деветорицом од великог броја својих саучесника, Указом председника Председништва БиХ Алије Изетбеговића, награђен "златним љиљаном" - највећим одликовањем за војне заслуге Републике БиХ .
Према казивањима малобројних преживелих, одговорни за злочине су Насер Орић, Шабан Редић, Мухамед Чикарић и Сенад Салкић. Непосредни извршиоци били су, између осталих, Веиз Бијелић, његов син Зоран Бијелић, Мухамед Реджић, Абдурахман (Мустафе) Реджић, Алија (Мустафе) Реджић, Аљо Реджић, Мухамед Ризић, Мухидин Ризлић, и још двадесет муслиманских бојовника регрутованих из околних села.
Сва српска имовина у засеоцима Каменице опљачкана је и до темеља уништена.
ОДОХ ЈА ПО ЛЕСИ
СЛОБОДАН Стојановић је пронађен са шест избијених зуба горње вилице и са разрезаним трбухом у облику крста. Иако се стално понавља да га је убила месна Албанка Елфете Весели која је припадала формацијама Насера Орића, она никада није одговарала.
Видећи да не иде на добро, Слободан је са родитељима у четвртак, 4. јуна 1992. године, кришом отишао код кума у сеоце Дженарике на обали Дрине.Тек што су стигли, рекао је оцу:"Тата, остаде нам Леси на ланцу. Одох по кера."
Био је то последњи пут да су га родитељи видели живог.
ЗВОРНИК
У СВИМ правосудним предметима до сада, домаћим или Хашког трибунала, зворничка општина се помиње као место где су најстрашније злостаљвани и убијани муслимани. Посебно се издвајају дом културе у Челопеку, пољопривредно добро Економија...
Ни у једном од њих, међутим, нису забележена страдања српског становништва.
СВЕЋЕ
РОДБИНА убијених Срба на подручју сребреничких и братуначких села Загони, Залазје, Биљача и Крњићи у среду је обиласком гробља и паљењем свећа обележила 14 година од страдања 32 српска цивила, које су у овим селима убили припадници муслиманских јединица из Стребренице под командом Насера Орића. Све куће су опљачкане, разорене и запаљене.
МИОДРАГ ПОПОВ: "СУЗЕ СУ ИСТЕ ВЕРЕ"
ВОЗАЧИ КАМИОНА
МУЧКИ УБИЈЕНИТО је велика раскрсница дринских путева. Када се крене из Зворника, ка Братунцу, неко време се прати Дрина која са леве стране тече низводно. Затим пут води десно, оставља реку и улази међ планине. Тако се путује пар километара, а потом стиже у прелепу долину. Коњи се не могу видети, али пространо поље се башкари између два брда. Питома природа, донедавно и људи. Личи на Швајцарску, тврде они који су у тој земљи радили. Рекло би се богато место, њима су трвења најмање потребна. Са десне стране, двадесетак метара од пута, лепе, нове куће. Увек се пуно веша суши по терасама, и по томе се види да ту живе многочлане породице. У центру села, непосредно крај пута, велика джамија која пара небо и висином доминира. Кроз Коњевић Поље води магистрални правац ка Сарајеву. На крају села је раскрсница и она дели пут, лево ка Кравици, десно у Милиће, Власеницу, Соколац и Сарајево.
Управо тим путем се из Зворника ка свом одредишту, руднику боксита у Милиће, враћала колона камиона након испоруке руде. У овом селу постављена је заседа и изненада су нападнути. Убијено је свих пет возача камиона рудника. О том догађају говорио је много касније један од заробљених муслиманских војника, неки "Скејо", Мирсад Сулејмановић. Испричао је да су у том нападу учествовале две групе бораца из околних села. Знали су када ће камион наићи, поставили су заседу и све их побили, измасакрирали и бацили крај пута.
Сандићи, 29. мај 1992. - Мештани Муслимани у овом селу подижу барикаду и заустављају саобраћајна возила ка Сарајеву. Одмах ка том месту креће полицијска патрола из Братунца да види шта се дешава и уклони препреке са пута и успостави саобраћај. Управо на тој деоници постављена је заседа и пуцају на полицију. Убијен је начелник полицијске станице Братунца Милутин Милошевић и још девет лица.
У неким страним медијима након тог злочина појавила се вест да су начелника полиције Милошевића у ствари убили Срби зато што је, наводно, бранио Муслимане. У селу Сандићи, ту на ливади где је извршен масакр, и он је закопан са осталима. Тек након десет месеци Муслимани су дозволили да се преузму њихова тела и да их породице сахране у свом месту, како доликује.
Опарци, 1. јун 1992. - Убијено је шест Срба, попаљене су све двадесет две српске куће. Преживели сведоци причају да су то урадиле њихове комшије из суседних села. Код првих кућа лежала су беживотна тела Живојина и Дикосаве Петровић. Он је погођен из пушке у груди и лице, а она преклана.
Зло са печатом Сребренице се захуктава. Злочини су све чешћи и све грознији.
Лозница, 4. јун 1992. - Група мештана из суседног села Пирића, на ливади испред села Лозница, нешто после 15 часова напала је Срећка Миловановића и његову жену Јовану док су чували овце. Ухватили су их и изболи ножем. Када су стигли српски војници, Јована је још давала знаке живота, и недуго затим је издахнула. Срећка је крај потока у трњу предвече пронашао његов брат Станоје. Видео је велику рану на врату испод левог уха, као и рану на грудима. Обе су биле нанете ножем. Снаја Јована имала је више рана у пределу стомака и груди. Док су их увече сахрањивали, Муслимани из суседног села Полозника пуцали су по гробљу, па су под ватром на брзину загрнули гробове, а касније, у току ноћи, довршили закопавање.
Рупово Брдо, 10. јун 1992. - Српско село где је од 116 житеља било само 8 Муслимана. Рано изјутра, нешто пре пет сати, напданути су са четири стране. Било је између 150 и 250 нападача. Од 5 ујутру до 15 сати село је бранило само десетак мештана који су остали у својим кућама. Нису могли издржати нападе, јер њих је било неупоредиво више. Петоро Срба је убијено, а спаљено 37 кућа. Војислав Милинковић је убијен пред кућом, а његова супруга Мирјана на кућном прагу. Потом су унесени у кућу и спаљени.
Bili_piton
05.07.2006. 23:56
Samo tako nastavite ,branimo se samo istinom i samo istinom jer je to jedini nacin ,sve zlocine za koje se ima dokaz na videlo i sva imena izvrsitelja za koje se pouzdano zna hiljadama puta iznositi u javnost da ih buduca pokoljenja zapamte ,a sto se tice onih *urvetina njih se ne treba te bojati jer ovaj put su nam na vrh one stvari i nece biti dobro ako se pojave u bilo kojim novinama ili televizijama,toliko od mene i samo tako nastavite pa makar i raspirivali mrznju kako oni rekose ako je istina raspirivanje onda smo svi mi duzni da je raspirujemo!!!
Mnogi ce reci da proslost treba ostaviti vise iza nas, i krenuti dalje... Ja upravo mislim suprotno. Posto smo medijski rat totalno izgubili, pa ispada da su se Srbi cak i izmedju sebe ubijali, sada je sansa da istina izadje na vidjelo i da se malo bolje prikazu cinjenice i posljedice dogadjaja iz ranih `90tih. Sada mnogima postaje sve jasnije zbog cega je muslimane stigla Srebrenica `95. Pohvala vecernjem listu, sto ipak ti srpski mucenici nisu zaboravljeni, a o tom kopiletu Oricu i ostaloj bandi treba jos vise da se sazna. Istina kad tad ispliva. Neka dobro razmisle da li ce ikada doci i prosetati mirno Rep. Srpskom. Njegovim slavljenjem balije same sebi skacu u stomak, jer samo jos dodatno uvjeravaju srpski narod da sa balijama nece i ne moze biti zajednickog zivota. Ovo sada, nadam se je samo trenutno stanje stvari sto se RS tice, a samo od srpskog naroda zavisi da li ce uspjeti da se odupre svim pritiscima i odrzi na tim prostorima. Trajni mir bice kad se Srpska odvoji od te umjetne tvorevine, pa neka uzivaju u medjusebnoj "ljubavi" sa Hrvatima. Vec vise puta ponavljam da nas je skupo kostalo "bratstvo i jedinstvo" vec po drugi put u ovome vijeku. Pa ako se jos nismo opametili onda izvinite nista bolje ni ne zasluzujemo. Jos jednom, svaka cast vecernji. Vi jos niste podlegli ucjenama i pritiscima da se ne pisu ovakve stvari "posto nije red" da se pise tako o muslimanima, "jedinim nevinim zrtvama" u tom sumanutom ratu gdje su "srbo-cetnicki agresori" krivi za sve odreda, pa naravno i za mrtve Srbe. Dobro je jos da ima nekoga ko to pise, jer ako presutimo lazima, bicemo zapamceni kao zaista neki agresori koji su bezobzirno napali drugu zemlju, a ne kao narod koji je branio i ginuo na svojim ognjistma i kucnim pragovima.
Nacisticka-Gobelsova politika kaze : Tri puta ponovljena laz ,cetvrti put postaje istina." Pa zasto nebi ostali dosljedni te politike koju provlacite kroz vasu historiju .
zao mi je svih zrtava! Srebrenica 8000 i jos ih nalazimo! jos malo pa glasanje suda u hagu za genocid nad boshnjachkim narodom u bih u nasu korist. nadam se da cete ga prihvatiti kako treba a to je da se poklopite vise sa vasim tvrdnjama da smo i mi krivci! 99% zrtava je boshnjachko a 1% vashe. pa recite mi ko je lud ovdje? dosta vise prebiranja po nasim ranama. prihvatite krivicu i odgajajte djecu da ne kolju kad se ne slazu s nekim u vezi neceg nego na miran nacin da se dogovore. kako god okrenes niko od vas me nece razumjeti! al moram napisati sta mislim i znam. NADAM SE da cete se vise okrenuti SAMO SEBI. Kanite se BIH, tamo vam nije mjesto, tj onim koji hoce da MI je djele!
<strasno i sa jedne i sa druge strane.
Коментари (13)