НАШ светски признати оперски уметник, Оливер Нјего, каже да не посматра аутомобиле као статусне симболе,јер сматра да човек треба за статус да се избори својим квалитетима и врлинама. Променио је већи број четвороточкаша, а тренутно је задовољан „хјундаијем и30“. Како је текао његов возачки пут, Оливер Нјего открио је „Новостима“, на себи својствен начин, лежерно и шармантно,са повременим прекидима интервјуа песмом!

-Почео сам са вожњом као и сви, крадомице, негде 1975. године, а званично око матуре, отприлике у мају 1978. Имали смо „бубу 1303 с“ од 1.600 кубика. Још од раног детињства заволео сам технику, али и брзину. Отац ми је био пилот, па ме је често возио војним авионима и хеликоптерима. Тада сам задовољио своју жеђ за брзином, тако да после нисам правио ексцесе те врсте при вожњи аутомобила.

БРЗИНА - Са „скаутом“ сам извукао чак 200 километара на час, али само на неколико тренутака. Чисто сам желео да га пробе ради мало „спржим“. Иначе, у колима сам са једним политичарем, његовим службеним аутомобилом ишао 240 или 250 километара на час, шофер је возио, наравно. Опет, понављам, навикао сам на велику брзину авиона још од малих ногу , па ме ово „јурцање“ по земљи и не привлачи толико.

* Како себе видите као возача?

-Увек сам максимално прибран и концентрисан. Скоро никада не „лудујем“, а када се деси, увек је ван насељеног места, због опште безбедности. Често идем за Крагујевац и Бијељину, тако да сам у „тренингу“. Правовремено реагујем, не дозвољавам да ме неке слабости „избаце из такта“.

* Шта мислите о култури саобраћаја код нас?

-Замерам данашњим возачима, а нарочито градским, много ствари. Доста је неискусних, са слабим рефлексима, без осећаја за вожњу. Све то може да буде и разумљиво, али оно што никако не схватам, је њихов егоизам. Такође, влада општа нетрпељивост, не пуштају вас да се укључите, чим станете одмах свирају, а да не помињем нетолеранцију на пешачким прелазима. Нарочито ако улицу прелазе старији људи, особе са инвалидитетом, труднице или мајке са децом.

* Колико аутомобила сте променили до сада?

-Пре „бубе“ беше „буба“! Али била је слабије кубикаже, није могла да повуче чамац. После тога сам возио „рено 18“, онда када је изабран за ауто године, 1979. или 1980. године. Ону другу „бубу“ смо задржали, али је много трошила, па смо је продали. Онда је на ред дошао нови „кец“, 1982. године.

НЕЗГОДА НА АУТОПУТУ - ЈЕДНОМ приликом ме је Радмила Бакочевић замолила да одем да покупим њену ћерку са аеродрома. Ишао сам левом траком, 120 на сат и негде код „Змајеве“ пумпе кренуо сам у претицање камиона. Одједном му се отворила цирада са стране и испала је некаква дизалица на пут.Десном страном аутомобила сам прелетео преко ње и обе гуме су пукле. Некако сам успео да се зауставим безбедно, а возач аута иза мене ми је притекао у помоћ. Возач камиона само је наставио даље. Авион је убрзо слетео и ја нисам обавио задатак. После сам поправио ауто, а неко други је морао да оде да сачека Радмилину ћерку.

Са њим сам обишао целу Европу. После тога сам имао „југа“, када сам се преселио у Београд, а непосредно затим купио сам „тојоту карину“ од своје професорке Радмиле Бакочевић. Није била вожена, стајала је у гаражи са свега десет хиљада пређених километара. Била је права штета да пропадне, тако да сам је узео и са њом прешао 200.000 километара. Имао сам је до пре пет година, да бих прешао на ауто који сада возим, „и 30“. Негде у том периоду добио сам од „Хемофарма“ на поклон „шкоду скаут“, која је баш добар аутомобил. Има погон на сва четири точка и 1.600 кубика. Заиста добар ауто, али сам ипак морао да га вратим.

* Шта за вас представља аутомобил?

-То за мене никада није представљало неки престиж или статусни симбол.Ја сам свој статус доказивао на друге начине. Ауто је лепо имати, али му се не сме робовати. Човек не би требало да се лишава других ствари, ради бесних кола. Многи мисле да ће због аута да боље буду прихваћени у друштву или лакше дођу до девојке.

* Колико сте задовољни са „хјундаијем и 30“?

-Морам да признам да имам неке замерке, али генерално сам задовољан. Оно што ми смета је однос снаге мотора и габарита возила. Нјегов агрегат има 1.400 кубика и 110 КС. Мислим да сам лоше одабрао, јер када сам куповао ауто нисам знао да постоји и дизел варијанта.Мој кум има „и 30“ дизел са 1.600 кубика, мање троши и поузданији је. Овде су некако „тесне“ брзине. Мотор ради са 4.000 обртаја при 120 км/ч и то га стварно напреже. Ипак, што се тиче комфора и опреме ту немам замерке. Није ни чудо што постају један од лидера ауто-индустрије. Услужни су, брзи и ефикасни, а то је модерном пословном човеку битније од перформанси.

* Шта слушате док возите?

-Слушам духовну музику, углавном инструменталну, или филмску. Чим чујем нечији глас аутоматски постајем аналитичар и то ми одвлачи пажњу. Нисам задрти обожавалац класичне музике, јер не могу да се сложим са неким застарелим ставовима по том питању, али она ипак јесте изнад свега. Омиљени композитори су ми Брамс и Чајковски, а од оперских Верди и Росини.

* А да ли певате?

-Да. Махом изворне песме, које су ми певали и деда и прадеда. Евентуално ако увежбавам неку фразу, али углавном изворну музику. Према свему што је увезено и модерно немам однос.