Душан Ковачевић: Не бих прихватио место министра културе. Овде никада није било довољно пара ни довољно разумевања

Радмила Радосављевић

уторак, 07. 07. 2020. у 15:30

Душан Ковачевић: Не бих прихватио место министра културе. Овде никада није било довољно пара ни довољно разумевања

Фото З. Јовановић

Академик о времену одложеног живота, уметности на чекању и плановима
КАДА је владика дошао у једно село и упитао црквењака зашто не звоне звона кад он долази, црквењак му је одговорио: "Ваше преосвештенство, за то постоје три разлога, а први је - ми немамо звона." Ова прича-анегдота Стевана Сремца је права метафора за све разговоре и нагађања о томе када ће се пандемија зауставити и када ћемо се вратити нормалном животу. Први разлог зашто немамо прави одговор на то је што још не знамо која је то болест, а свих осталих десет разлога уопште није битно. Сада смо сви заустављени у времену ишчекивања и надања да ће нам неко будуће време донети нешто боље - каже наш легендарни драмски писац, академик Душан Ковачевић.

У том "одложеном" времену нормалног живота и рада, неке боље дане мораће да сачека дводневни научни скуп "Драмско стваралаштво Душана Ковачевића", који је требало да буде одржан 28. јуна у Андрићевом институту у Андрићграду, али и његов нови редитељски филм "Није лоше бити човек", који неће успети да заврши за овогодишњи фестивал у Венецији.

МЕТАФОРА КАФАНЕ ДА ли смо ми схватили опомену, пошто су нам болнице опет пуне, Ковачевић каже да не воли што се то политизује.
- Имам осећање да смо се понашали као човек који је био двадесет година на робији, а онда је изашао из затвора у кафану и ту направио неки ужас, па су га одмах вратили на робију од тридесет година. Тако видим овај нови талас пандемије који нам се догодио. Јер, ако неко дође па ти каже да можеш слободно да се купаш у реци, а она има доста вирова, брза је и опасна, само је твоја одлука да ли ћеш да скочиш у воду или нећеш. Не верујем у то да је народ толико необавештен и наиван да слуша неког и да ради на сопствену штету. Свако себи треба да постави једно питање - да ли ми се живи? Кад се искрено упита, имаће одговор, не треба нико други да га саветује како да се понаша. Ако ти се не живи, брате, онда трк негде где је гужва!

- И датум Сајма књига је неизвестан, имаћемо састанак у августу, да видимо шта се догађа, а то исто важи и за позориште. У Звездара театру смо планирали две нове представе за октобар и новембар, и сада смо у фази чекања, да видимо да ли ћемо у септембру моћи да кренемо с пробама. Овај невидљиви непријатељ, који је опаснији од многих видљивих, коме све оружје света на које је потрошено стотине хиљада милијарди долара не може ништа, и питање је када ће бити направљено, угрозио је све професије - истиче Ковачевић, који као директор већ деценијама води Звездара театар.

Како наводи, посебно је угрожена култура, која је, према његовим речима, већ сама по себи увек била најрањивија, најосетљивија, и увек је "боловала".

- Овде никада није било довољно пара и никада довољно разумевања, и зато је наша култура увек имала проблема са "здрављем". Најбољи пример односа према култури је пракса да се, када прођу политички избори, као последњи човек бира министар за културу. То место дају онима који су једва прешли цензус, па су незадовољни, и онда им се каже да ће добити Министарство културе - каже писац и редитељ који је прославио српско позориште и филм, и који је у својим ремек-делима описао све менталитетске болести балканског простора.

На наше питање да ли би се он можда прихватио "лечења" наше културе с министарског места, Ковачевић истиче да је ту функцију већ два пута одбио.

- После петооктобарских промена добио сам понуду од премијера Зорана Ђинђића да будем министар културе. Захвалио сам му се, и онда ме је он питао шта мислим, ко би могао да буде добар за то место. Одговорио сам: "Хајде, сачекај мало да видим кога највише мрзим, па ћу да ти јавим". У том тренутку, те 2000. године, култура је била озбиљна социјална установа, и место министра би било као да сте управник болнице у коју треба да дође хиљаду људи који су тешко болесни. Та понуда се поновила још једном, и опет сам је одбио, јер је ресор Министарства културе углавном социјална институција. Са првом цифром која у државном буџету износи нула, па онда још нешто, култура може само да вегетира. А могло би доста тога да се уради ако би тај број прешао један одсто издвајања пара из буџета - истиче Ковачевић.


Фото В. Данилов

Ових дана он је ипак највише заокупљен Звездара театром и монтирањем новог филма којим се после 17 година паузе вратио филмској режији. Његова црна комедија ироничног наслова "Није лоше бити човек" се, како каже, монтира се као да ће ове јесени или зиме бити све у реду, а тако се и он понаша и живи. Јер, преостаје нам само нада и нада...

- Човек приватно мора да буде оптимиста, без обзира на све околности. Не признајем и не подносим осећање пораза, то је мој став од када знам за себе. И кад је најтеже и кад је најгоре верујем да има неког решења, и да човек који се бори, мора да се избори. Никада нисам подносио кад ме ухвате тренуци депресије или меланхолије, не волим да видим себе као пораженог ни у једном моменту. Кад играм фудбал и кад изгубим утакмицу, несрећан сам седам дана, а да не причам о неким битним стварима. Не волим да губим, а први корак према поразу су депресија и малодушност. Једном ми је један пријатељ рекао: "Ти си Душан, и немој бити никад малодушан." То је и мој животни став.

Из оптимизма потиче и Ковачевићева нада да ћемо из овог ужаса који нам је донела пандемија изаћи бољи.

- Надам се, и паметнији, не само као земља, него и као цивилизација. Ово што се догађа дошло нам је као нека велика и важна опомена. Одакле, не знам, ко је шаље, исто не знам, само знам да ћемо после овога сви сести и мало размишљати о слободи и о томе како је слобода најлепша у нашем животу - истиче Душан Ковачевић.

Фото А. Станковић



ЗАТВОРЕНА ВРАТА ТЕАТРА

У ЦЕЛОЈ причи с пандемијом велико је питање шта ће се догађати са свим гранама уметности, сматра Ковачевић.

- Ако још буде важило правило забране окупљања у затвореним просторима, или буде знатно ограничено, Звездара театар неће моћи да ради, јер приход са благајне чини скоро осамдесет одсто нашег целог буџета. Имамо само седамнаест запослених и сто тридесет спољних сарадника које плаћамо, Звездара је пример радне организације која живи од свог рада, да не причамо о уметности. Ако се настави ситуација са пандемијом, мораћемо да затворимо врата, а то исто важи и за многе друге радне организације у разним облицима - истиче Ковачевић.








Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (3)