На једном сајту о архитектури наишао сам на информацију да се директор грађевинске фирме у Србији јавно похвалио да је без помоћи архитеката, урбаниста, заштитара и инжењера, сам пројектовао до детаља архитектонски комплекс површине више од 50.000 квадратних метара?! Истовремено, пажњу ми је скренула изјава пренета у дневним новинама у којој извесни Руњо из Никшића, током испитивања под сумњом да је на њега у Београду покушан атентат, тврди да није припадник црногорског криминалног клана. "Не продајем дрогу, зидао сам неке зградице", каже он. У трећој медијској информацији, београдски архитекта и ангажовани опозиционар Драгољуб Бакић жали се на представнике власти који су, узурпиравши улогу архитекте, не питајући га, нестручним одлукама током реконструкције упропастили његов ауторски објекат халу "Александар Николић", чак угрозивши безбедност посетилаца.

Већ смо навикли на бројне случајеве у којима је архитектонска струка омаловажена, а њену реч преузели "инвеститори", људи из криминогеног миљеа, неретко и политичари. У градовима Србије и даље буја дивља градња, а према неким подацима у Београду се чак сваки пети објекат гради без грађевинске дозволе, противно урбанистичким условима. Најквалитетније локације су у поседу људи из "подземља", а постоји сумња да је новац који они улажу у некретнине стечен криминалом. Према писању медија, кроз тржиште некретнина протеклих деценија у Србији су опране милијарде евра. Као учесници у ланцу "најсигурнијег бизниса кроз који се перу паре", архитекти су само служинчад. Без обзира на то да ли су инвеститори представници капитала криминалног порекла или појединци у служби државе који мисле да им је дата власт, па и она управљања земљиштем, они бирају архитекте који ће најуверљивије осликати њихово духовно, цивилизацијско и материјално стање и потребе. Архитекта је увек био, а посебно данас је само "роба на тржишту која све обећава, не би ли била коришћена".

Марк Твен је давно рекао, а неки нас упорно подсећају: "Ако треба да прогуташ жабу, учини то ујутро. А ако треба да прогуташ две жабе, прогутај прво ону већу." У архитектури, овај несвакидашњи став присутан је и данас. Није толико опасно што нас учестало терају да гутамо жабе, колико забрињава стање у којем смо се навикли на то. Наши грађани свакодневно губе највредније просторе своје земље које им отимају разноразни "инвеститори". А на ширем плану, и даље нас присиљавају да "прогутамо највећу жабу" - Косово и Метохију, чак и у обланди некакве "размене територија". Било би интересантно узвратити страним узурпаторима и заговорницима ове "идеје" понудом о "размени" ових наших историјских територија са њиховим. Некима би било лепо да, у замену за отете просторе наше јужне покрајине, Србија има парче територије Берлина, Лондона, а зашто не и Вашингтона?