Нема јачег оружја од страха и добро је док у човеку црвена боја не посиви: Jанош Месарош о стваралаштву у доба короне

Јованка Симић

недеља, 24. 05. 2020. у 17:00

Нема јачег оружја од страха и добро је док у човеку црвена боја не посиви: Jанош Месарош о стваралаштву у доба короне

Фото Н. КАРЛИЋ

Познати сликар за "Новости" каже да га је плашила помисао да појава вируса, који је изазвао страх у целом свету, представља само почетак

СВЕТ је постао много замршен. Када вам се на заказаном интервјуу Јанош Месарош појави у мајици црвене боје, у нијанси која већ пет деценија, уз летеће коње, доминира његовим платнима, нисте у први мах сигурни поручује ли тим гестом да његов оптимизам још није посивео или се пак руга одлазећој корони коју су аниматори, из неког разлога, такође обојили у црвено.

Да би постао светски познати сликар, Месарош је морао најпре да себи зада судбоносни аутогол. Године 1969. био је двадесетшестогодишњи првотимац тузланске Слободе, када му је на једној утакмици, у жару игре, напукла кичма. Читаву годину био је непокретан, а време је почео да прекраћује сликањем.

У протеклих пола века широм света приредио је 300 самосталних изложби на којима се представио са више од 7.000 слика. На свим континентима Месарошев добро знани уметнички потпис су мотиви и исечци равнице налик летећим ћилимима који се уздижу у небеса. Његова платна су незамислива без узлетелих коња какве је пре петнаест векова јахао његов далеки предак, освајач и војсковођа Атила Хунски, упамћен по надимку Бич Божји. Крилате ате на његовим платнима готово увек прати и црвена боја. Она у Јаношевој животној филозофији симболише непресушни оптимизам.

У претходна два месеца, признаје, повремено се прибојавао да ће црвена нијанса први пут - посивети. Плашила га је помисао да појава "црвеног" вируса који је истовремено изазвао страх у целом свету, представља само почетак.

- Оволику количину страха који је произвела корона није изазвала ниједна атомска бомба, ниједан рат у историји човечанства. Нема јачег оружја од страха. Верујем да се људи који владају светом руководе тиме да - што више страха произведу лакше ће владати - речима као кистом Месарош за читаоце "Новости" "црта" своје мишљење о ономе што је свет снашло последњих месеци, а што је, како каже, "нама Балканцима лакше пало него остатку света јер нас је и раније свака невоља газила".

У самом почетку пандемије, сликару није сметала забрана кретања. У његовом породичном стану у Београду, атеље је у поткровљу, па се посветио свом послу. Онда је у глави почела побуна: желео је да иде макар и никуд, али само да иде.



А, када је забрана кретања укинута, сликару се није шетало. Ухватио је себе да је постао агресиван. Не према људима, већ према својој уметности.

- У атељеу нисам могао да радим уље на платну и слике за које је потребно лагано временско освајање. Сликао сам на обичном пак-папиру, као студенти сликарства када почињу да вежбају цртање угљеном. Тако сам и ја радио својим бојама и пастелима. Када нисам био задовољан, гужвао сам те слике, чак сам неке и газио. А онда нека сентименталност проради, појави се жеља да видим шта сам ја то нацртао, па почнем да размотавам згужвани папир - открива наш саговорник, и признаје да и у 77. години када стане пред платно, тој слици увек даје целог себе.

Тако је настала серија Месарошевих "гужваних слика". Насликао их је више од 30, ставио их под пресу, испеглао. Том техником "испеглан" је и осећај агресивности. Ових дана разговара "са неким људима" о изложби. За сада није сигуран хоће ли она бити приређена у његовом родном Бечеју, Београду у којем живи већ двадесетак година, или у Новом Саду који воли због посебне нијансе панонског шарма и емоције.


На емоцију Месарош ставља нарочит акценат. Наглашава да живимо у инстант-времену. Осећања смо одгурнули у страну. Оног тренутка када је човек пронашао точак, имао је жељу да буде бржи и најбржи, а брзина му отупљује мозак, па човек ни на шта није потпуно усредсређен јер све брзо пролази поред њега. Та инстант ужурбаност уништила је много лепоте, поготово данашњим генерацијама. Они живе у брзим телефонима. За крај разговора питање: Која боја преовлађује у 21. веку?

- Боја интереса. Овај век, више него иједан претходни, нијансира интерес, и то у свим областима. За паре се може продати све, све је подложно тендеру. Ни љубав више није само емоција о којој песници сричу стихове. Кад она избледи између двоје људи, једно од њих се окрене и пита: "Шта је од ове имовине моје?"



СТРАХ ПАНОНСКОГ ЧОВЕКА

МИ, панонски људи, имамо вечити страх од поплаве и од суше, од тога да ли ће то море једног дана да полуди и да се врати, јер ми ходамо по дну некадашњег мора. Пре деведесетих направио сам слику панонских острва која плутају на води. За мене је то била еколошка слика, све док ми један одлазећи амбасадор није дошао у атеље и рекао да хоће баш њу јер она симболише распад Југославије. Да ли сам у подсвести осетио пропаст бивше државе? Могуће је, јер људска подсвест је чудо - присећа се Месарош.

ЖАБА СЕ КУВА У ХЛАДНОЈ ВОДИ

ЧОВЕК је, вели Месарош, невероватно биће. Стално ће експериментисати и једног дана ће смислити начин како да контролише ум другог човека.
- Не,нисам ја против нових технологија, само бих волео да оне пристижу постепено као у експерименту са куваном жабом. Ако жабу баците у врућу воду, она ће искочити из лонца. Ставите је у хладну воду и почните да грејете. Жаба ће се адаптирати и неће ни схватити да је скувана. – каже сликар.