Сто десет година од рођења Меше Селимовића: Живот пишчев није равна аутострада

Вукица Стругар

четвртак, 30. 04. 2020. у 15:30

Сто десет година од рођења Меше Селимовића: Живот пишчев није равна аутострада

СУСРЕТ Меша Селимовић и Иво Андрић/Фото: Документација "Борбе"

У ономе што је суштински човјеково није се измијенио много. А свако поколење мисли: До нас ништа, од нас историја - говорио је
ЈА обично немам поруке. Мислим да је то недопустива претенциозност. Поруке имају пророци, вође народа, а писац има своје искуство - одговорио је Меша Селимовић (1910-1982) седамдесетих година прошлог века на "оригинално" новинарско питање шта обично поручује свом читаоцу. Изузетан романсијер, приповедач и есејиста, не само да је припадао нашој великој књижевној четворци двадесетог столећа (уз Андрића, Црњанског и Ћосића), већ је за многе био и први међу једнакима. Рођен је пре сто десет година, 26. априла, у Тузли.

- Од онога што није књига, што је чист живот, најдубљег трага оставила је у мени махала у којој сам се родио и у којој сам провео детињство и младост - изјавио је неком приликом Селимовић, а о животу који је касније водио и окончао у Београду, у својим "Сјећањима" записао:


- Изванредно се осјећам у Београду, широк је, простран у сваком погледу, толерантан, спреман да гостољубиво прими свакога, сувише велик да би могао бити ситничав, осјећам се у њему прекрасно. Често мислим и на дивне обичне људе у Босни. И исти сам какав сам био ранијих шездесет година, ма гдје да сам живио.



Творац једног од најзначајнијих дела наше књижевности, романа "Дервиш и смрт" (као и "Прве чете", "Туђе земље", "Девојке златне косе", "Тврђаве", "Острва") управо тих шездесетих, у својој 51. години, објавио је први роман "Тишине":


* Родна кућа у Тузли


- Нико није знао колико сам страхова побиједио у себи док сам се усудио да изађем пред читаоце. Тај мој грч се осећа у стилу и композицији романа, који је остао стегнут, неразвезан, неослобођен, недоречен. Доцније сам писао лакше, али се никад нисам ослободио страха од туђег суда. Зато се највише дивим писцима који кажу да их се не тиче мишљење критике... Нисам остварио своју највећу жељу, да напишем један босански "Жерминал", јер нисам вјеровао у своје снаге, и остао сам дужан тушањским рударима - искрено и скромно сведочио је Меша Селимовић.


* Уз унука Николу


Као мало ко од његове браће по перу, овај тихи човек био је отворен и недвосмислен у превеликој самокритичности, истичући да су његови узори у језику остали до краја недостигнути: муслиманска балада и Његош. Јер, по Мешиним речима, најсублимнији израз може се наћи у балади "Омер и Мерима" ("Ђул мирише, мила моја мајко, чини ми се Омерова душа"), а најмисаонији код Његоша ("Што је човјек, а мора бит човјек, Тварца једна те је земља вара").



* Андрић, Селимовић и Црњански

- Живот пишчев није равна аутострада, већ вијугав ауто-пут, који бије киша и лед, подлокавају бујице, и све је пишчево, и окуке, и неравнине и тешки успони. Добар је само ако тај пут води некуд, међу људе. Писац не може увијек да се буни, али је жалосно ако се никад не побуни - рекао је Миловану Витезовићу у разговору за забрањени број "Књижевних новина" од августа 1969. године.


А говорећи о свом најславнијем јунаку Ахмеду Нурудину, као и "препознавању" дервиша у савременом добу, велики писац је истакао:


- Дервиша из мог романа није тешко препознати, много их је, много нас је на свијету. Довољно је погледати се у огледало, али без предубјеђења да ћемо видјети најбољег, најпоштенијег, најмудријег, већ правог себе. Осим тога, зар и историја није стварност? Живот се толико споро мијења, бар у својим најважнијим манифестацијама и карактеристикама, да бисмо погријешили сматрајући да се наше вријеме битно разликује од прошлог. У ономе што је суштински човјеково, према томе и у психологији, није се измијенио много. А свако поколење, због сујете и престижа, мисли: До нас ништа, од нас историја.



У њему је дервиш био свестан да човек није оно што би желео да буде, већ оно што од њега постане... Готово сурово звуче његове речи изговорене у непуној шездесетој години. Али, и разумљиво: њему је и четрдесет било "ружно доба" (јер је "човек још млад да има жеља а већ стар да их остварује"):


- Старост се боји себе, младости, живота, смрти. Успомене јој постају мука, некадашња величина, приговор савјести. Старост је жалосна, јер је завидна, нетрпељива, заборавна, назадна. Дивно би било кад би се човјек рађао стар и све више подмлађивао, док не би на крају живота постао неразуман као дијете и чист као заметак. Бар не би био свједок пропадања нечега што је некада било човјек...


Са супругом у шетњи


Није доживео дубоку старост. Умро је у Београду спарног 11. јула 1982. године. Отишао је ненаметљиво и тихо, као што је живео. Можда га најбоље осликавају сопствене речи исписане у "Острву": - Задовољан сам што сам проживио вијек а нисам никоме нашкодио. Оно што је мени штете нанесено, давно сам заборавио - губитак је лакше поднијети него кајање...


НЕУТОЉИВА ГЛАД


- ЧИТАО сам много, одувијек, од најранијег дјетињства, дивне маштовите, хумане Андерсенове бајке, Змај-Јовине срдачне и једноставне пјесме, узбудљиве романе Карла Маја, прекрасне, топле приповијетке Лазе Лазаревића, потресне романе Чарлса Дикенса; све што је одговарало дјетињем и младићком узрасту. То је била неутољива глад; често ме и зора затицала с књигом - писао је Меша о делима која су утицала на њега да од раног доба заволи књижевност.


* Породица Дарка, Меша и ћерке Маша и Јасенка