Посетио је Тита, Мири Ступици је гледао у длан, а у Шумарицама је плакао као дете: Четири деценије од смрти Жан-Пола Сартра

Вукица СТРУГАР

среда, 15. 04. 2020. у 10:35

Посетио је Тита, Мири Ступици је гледао у длан, а у Шумарицама је плакао као дете: Четири деценије од смрти Жан-Пола Сартра

Жан-Пол Сартр

Велики француски филозоф и писац, Волтер двадесетог века, одбио је да прими Нобелову награду јер није желео званичине почасти
АКО си усамљен кад си сам, онда си у лошем друштву - мисао је која савршено "кореспондира" са овим нашим данима, а припада француском филозофу, романописцу, драматичару и најистакнутијем представнику егзистенцијализма Жан-Полу Сартру (1905-1980). На данашњи дан умро је у Паризу, аутор "Мучнине", "Зида" "Бића и ништавила", драма "Прљаве руке" , "Мушице", "Иза затворених врата" - писац који је 1964. године одбио да прими Нобелову награду са обраложењем да не жели званичине почасти.

Борац за сопствену слободу и слободу свих обесправљених, Сартр је био члан Покрета отпора током Другог светског рата. Дигао је глас против совјетске интервенције у Мађарској, али и ратова у Вијетнаму и Алжиру. Са Бернардом Раселом 1967. године организовао је трибунал за америчке ратне злочине, а када је годину дана касније ухапшен током студентских демонстрација, тадашњи председник Шарл де Гол затражио је да га одмах пусте, поручивши: "Не хапсите Волтера!"

Убеђени левичар, Сартр се у својој филозофији бавио људском немоћи у свету који га окружује, верујући да је у њему све случајно, односно да је само случајност - апсолутна. Такође, да ништа заувек не одређује човеков каратер, па и да "увек за кукавицу постоји могућност да више не буде кукавица, а за хероја да престане да буде херој"... Већ његов први роман "Мучнина" (1938) описује осећање одвратности које се у младом човеку јавља кад се суочи са неизвесношћу егзистенције.

БЕЗ ИКАКВЕ ПОЗЕ - ПОНАШАО се опуштено, без икакве позе, али је све прошло без иједне анегдоте. Сва његова авантура била је мисаона, тако се и понашао. Говорио је мудро, без посебне потребе да икога шармира или буде на нивоу своје светске репутације - сећао се сусрета са високим гостом 1960. године у ЈДП Јован Ћирилов.

Сартр је био један од малобројних западних интелектуалаца који су педесетих и шездесетих година прошлог века обишли комунистичке земље са жељом да на лицу места виде како изгледају СССР, Кина, Југославија, Куба. Био је заинтересован за наш модел самоуправљања, па се цитира и његова изјава: "Титова Југославија је реализација моје филозофије"...

С маршалом Јосипом Брозом сусрео се у Београду 13. маја 1960. године, а њихов разговор водио се на три теме: о актуелној међународној ситуацији, самоуправљању и улози интелектуалца (посебно писца) у социјалистичком друштву.

- Још одавно, од 1948, кад сам само пропутовао кроз вашу земљу, желео сам да једном приликом дођем и у њој дуже боравим. И ево, та прилика ми се пужила. Оно што ме интересује јесте да видим, да схватим, да разумем начин на који ваши књижевници реагују на садашњицу, на стварност - изјавио је тада Сартр.

Сартр у Београду

Управо те године у ЈДП и Атељеу 212 изводиле су се његове драме "Заточеници из Алтоне", односно "Без излаза". У једном од интервјуа у београдској штампи говорио је о актуелном позоришном тренуку (хвалећи наш театар), положају човека у савременом свету, писцу и политици. Посету је искористио да одгледа и своју драму (у режији Мате Милошевића) на сцени ЈДП. После представе записао је: "Имао сам прилику да се дивим једном великом глумцу Миливоју Живановићу, који није велики само у југословенским оквирима већ би представљао значајног уметника и на свакој другој европској сцени". Тих дана стигао је Сартр и да се дружи са београдским интелектуалцима и студентима, да посети Крагујевац, чак и да обиђе фабрику мотора у Раковици. Ипак, посебно се осврнуо на обилазак Меморијалног парка "Шумарице":

- Заплакао сам као мало дете. Сваки странац би требало да дође на гробље невиних ђака који су најскупљом ценом платили свој протест против насиља, против фашизма. Тешка је успомена коју сам понео. Али, и дивна успомена. Кад год неко помене Југославију, сетим се Крагујевца и његових ђака. Херојства целог једног народа...

У нашој земљи боравио је још неколико пута, а 1968. нашао је времена да посети у Бохињу и кућу свог пријатеља и колеге Владимира Дедијера, с којим је "делио" чланство у "Раселовом суду". Остало је забележено да је током тог боравка гледао и Мири Ступици у длан, обишао оближњу црквицу...

Француски филозоф и Јосип Броз

У његовој свестраној биографији, посебно место заузима веза са Симон де Бовоар. Била му је животна сапутница и најближи сарадник још од студентских дана на Сорбони. Овај необичан пар заснивао је деценијама свој однос на емотивној и интелектуалној блискости, али и сексуалној слободи. Никада се нису венчали ни живели заједно. Њена књига "Церемонија растанка" у којој је описала последње, интимне Сартрове дане - наишла је на негодовање у делу француске јавности.

Умро је на данашњи дан, 15. априла 1980. године: до Монпарнаса испратило га је чак педесет хиљада људи, одајући почаст и признање не само једном од највећих мислилаца 20. века већ и човеку који је до последњег даха бескомпромисно бранио своје право на избор и слободу.


ЈУНАЧКА ДЕЛА УМЕСТО ЧАРОЛИЈЕ

- МОЈЕ прве приче биле су само понављање "Плаве птице", "Мачка у чизмама", као и прича Мориса Бушора. Оне су саме са собом разговарале, иза мога чела, између мојих веђа. Касније, усудих се да их дотерам, да себи дам у њима једну улогу. Оне изменише своју природу; нисам волео виле, било их је сувише око мене: јуначка дела заменише чаролију. Ја постадох јунак; стресох са себе своје чари; више није било у питању да се допаднем, већ да се наметнем - записао је у својој аутобиографији "Речи" Жан-Пол Сартр.






Пратите нас и путем иОС и андроид апликације