Како си?


То питају људи који ти се нису јавили пет година.


Начин на који свет гледа Америку променио се у задњих недељу дана. И то убрзање промене се већ неколико пута дешава. Човек има утисак да је живот од прошле недеље живео пре пет година. Затворили су се ресторани, па биоскопи, па кафеи. Прекинули су авионске летове, па су затворили границе. Не могу да одем код људи који ме зову јер имају пун фрижидер хране, јер се плашим да могу затворити Масачусетс. Је ли то реално? Вероватно није, али најгора ствар је управо то што не можеш одредити шта је реално. На јавном радију политичари који воде Масачусетс поручују људима из других држава: "Немојте долазити овамо, ми вам то не можемо забранити, али немојте. Нисте добродошли, мада вам ми то нисмо рекли". То ствара проблеме онима који живе у једној држави а раде у другој, или онима који имају куће на Кејп Коду.


Медији обожавају да плаше народ. Чак и бољи медији. Крену аналитички... лепо је то бити аналитичан, ама им је досадно. Не могу да одоле, па падну у мерак и почну са сладосрашћем да описују неки париски центар за дистрибуцију хране који се претворио у мртвачницу.


Како је у Америци?


Веома различито од дела до дела земље. Епидемија се мање осећа у мањим градовима и селима где преовладавају републиканци. Неки пастор у Арканзасу је рекао да је вирус превара и да његови парохијани могу да лижу под цркве. Не могу да одолим да их не замислим све на коленима како лижу тај под. Запањујући је недостатак координације. У складу са преовлађујућом идеологијом, све се ради приватно и на нивоу државе. Државе се надмећу за ресурсе које би могли имати сви. У многим болницама администрација ја наредила да се штеди материјал. Лекари често раде без маски. Тестова нема, упркос званичној причи. Значи да се штеди материјал? Па кад се онда неће штедети? То значи у складу са америчком пословицом "бити паметан за пару а за златник глуп". Маски још нема у апотекама. Оне би нормално коштале 5 или 15 центи, али их нема. Све оно што се производило у Кини могло би се производити у Америци, али за то је потребна централизована одлука а управо се то неће.


Њујорк је епицентар заразе. Ово је први пут да не желим да будем у том чудесном граду, пуном енергије. Зовем пријатеље и пријатељице који тамо живе. Једна је ходала три и по сата од куће до зубара јер није желела да се вози метроом. Други живи у Асторији. Његови прозори гледају на болницу и шатор испред ње, где је импровизована мртвачница. Он је и иначе депресиван и кад је сунчан дан. Трећа каже да од једног проблема не треба правити два, додајући му страх. Она излази сваки дан и прави дивне, мада застрашујуће, слике празног града и каже да је расцветали Централ парк - никад лепши. Све је у Централ парку опија баш сад, и магнолије и коњи који фркћу испед фијекера. Четврти каже да је ово можда најважнији догађај у нашем животу, као што је Велика депресија била у животу наших дедова. И стварно, напад 11. септембра је променио свет. Његове последице су: контроле на аеродромима, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, његова последица су и оне избеглице у парку код београдске железничке станице. Пандемија је важнији догађај од напада на куле близнакиње. Сви би хтели да буду паметни и да знају какве ће бити њене последице? Већа друштевена одговорност и чистији свет? Потпунија контрола и бестиднија манипулација? То се сад не може знати. Одговор на ово питање морамо оставити различитим будућностима.