Милован Витезовић: Ово може бити велики замајац за духовну обнову

Драган БОГУТОВИЋ

субота, 04. 04. 2020. у 17:00

Милован Витезовић: Ово може бити велики замајац за духовну обнову
Од нас зависи хоћемо ли највећу драму света доживети као катарзу - каже књижевник
НИСАМ мимо разумног света према приликама у којима смо сви, не својом вољом и према годинама у којима сам. Срећом, у својим сам зидовима и својим књигама, под пажњом породице. Може се рећи да сам затечен на правом месту. Имам предност писања, које је увек самоизабрани карантин.

Овим речима Милован Витезовић описује дане које проводи у изолацији. Угледни књижевник, драмски писац, сценариста, песник, професор и афористичар већ три недеље непрекидно је у свом стану, а за "Новости" говори о самоћи, литератури, духовности, многобројним пошастима које је српски народ претурио преко главе и нашој култури здравља.

* Ред је да вас питамо за здравље...

- Као што рекох, под пажњом сам својих, а не под пажњом лекара.

* Ипак, ви сте човек својеглав и својевољан. Познати сте као личност која не пристаје на наметнуто и склона је великим разговорима...

- Усамљивао сам се и раније у својим зидовима, радећи. Разговарао сам са својим јунацима, увек у њиховим првим лицима. Нисам писац који својим јунацима не да да дођу до речи. О себи не могу више причати. То ми ни лични ни књижевни карактер не дозвољавају. Али да не останете без икаквог одговора. Ево једног дијалога из необјављене прозе о Ћопићу:

НЕЗАВРШЕНИ РУКОПИСИ ПОСЛЕ збирке "Летопис Перунових потомака" Десанка је објавила збирку "Немам више времена". А после ње још десет збирки песама. Често понављам себи, а и другима то "немам више времена". Сада, овако затворен, имам времена напретек и враћам се неким незавршеним рукописима.

- Како сте?

- Како мора!

- Је ли вам тешко?

- Подносим.

- Биће боље!

- Нека не буде горе!

- Пишете?

- Друго не знам!

* Може ли се настало стање изазвано вирусом корона мерити са оним што сте писали и писањем сазнавали, и како?

- Мени је, по мојој књижевној мери, све ово чак и добро познато. Листајући моја дела, може се видети и историјска хронолошка нит. Пишући о Светом Сави, односно о Растку Сави Немањићу, који није само наш први писац, први просветитељ, први законописац, први дипломата, већ и први лекар, сагледао сам и његову бригу за здравље народа, и телесно и духовно. Питање народног здравља постало је и државно питање када је он подигао две велике болнице у Хиландару и у Студеници. Биле су то прве болнице које више нису биле азил за умирање, већ су, према устројству из његовог Студеничког типика, примале болеснике, лечиле их и отпуштале, што је била велика новост у тадашњем свету. Сава је почео велики зборник лечења и лекарија који називамо Хиландарски медицински кодекс.

Са великом пажњом према култури здравља, дизала се и српска краљевина до царства.

Све српске духовне задужбине подигнуте после Студенице, почев од Жиче, имале су и своје болнице. Велики ктитор бројних манастира, Стефан Урош Милутин, познат као победилац мухамеданаца на светој реци Јордану, постао је светски познат као градитељ болница у Јерусалиму, Цариграду и Призрену. За њих је налазио "веома веште лекаре, обдарујући их златом да лече старе и болесне". Кад је у време царства наишла још једна пошаст, куга, хиландарска болница је била и царско уточиште.

* Шта се десило са бригом о народном здрављу после најезде Турака и пропасти српске државе?

- Колико се могло, бригу је преузела Српска православна црква, и сама поробљена. После великих сеоба које су преко Саве и Дунава водили српски патријарси, брига о здрављу отишла је у народно лекарство, више него што можемо и претпоставити. То се данас може утврдити поређењем Хиландарског медицинског кодекса и "Народног лекара" Васе Пелагића.

Период робовања под Турцима у исто време је робовање у великим најездама пошасти и зараза. О томе сведочи и књига Милорада Панића Сурепа под страшним а тачним насловом "Кад су живи завидели мртвима". У том времену настајали су карантини - контумаци, којима су државе на границама и рекама покушавале да зауставе ширења пошасти. Такав је био и аустријски контумац у Земуну, који нам је тако добро описао Вук Караџић, који је увек после доласка у Србију издржавао по три недеље у контумацу. Одока гледано, Вук је у контумацу провео више од годину дана. У контумацу је радио, чак је тражио да му из Срема доводе народне певаче. Ту су записане песме које је казивала Слепа Живана. Ту је написано и чувено "Писмо кнезу Милошу".

* Изјавили сте да у стогодишњици обележавања Првог светског рата није дата пуна пажња народном страдању од тифуса.

- Како су великим победама три пута одбили налете аустроугарских армија, Срби су се у примирју суочили са ужасом који им је од непријатеља остављен заједно са заробљеницима. Суочили су се са белим вашима и заразом пегавог тифуса, која се из војних болница ширила у народ и попримала размере националне катастрофе. Председник владе Никола Пашић је вапио телеграмима: "Обавестите пријатељске нам владе да се Србијом шири незапамћена зараза. Велика је опасност на прагу и за нас може бити карастрофална. Много је рањеника, много заробљеника. Војска нема најнеопходније лекаре, лекарску опрему, храну и рубље. Голи смо и боси. Исцрпели се. Хитна помоћ нам је неопходна!"

Помоћ која је стизала, ма колико велика, била је мала. Прекретницу у помоћи учинило је Друштво шкотских жена. Оно је својим болницама, лекарима, највише лекаркама и болничаркама, брзо покрило Србију и својом пажњом и истрајношћу, својим великим пожртвовањем, својом неустрашивошћу, па често и својим животима, и за месец дана зауставило заразу пегавог тифуса. Претпоставља се, јер тачан број није утврђен, да је пегави тифус однео између 40.000 и 50.000 жртава.

* Пре више од деценије, на промоцији вашег романа о детињству Десанке Максимовић, професор Владета Јеротић је рекао да овим романом враћате веру у свој народ: "Ако будемо постепено враћали веру у свој српски народ - захваљујући, између осталих Десанки Максимовић и Миловану Витезовићу који о њој овако пише - вратиће нам се и нада. Неће изостати ни Божја љубав."

- Роман "Госпођица Десанка" има свој оквир. На почетку се долазак Десанке Максимовић на капију Ваљевске болнице, из жеље да посети болесног оца и цео роман - детињство - одвија пред њеним очима док чека. Завршава се њеним разговором са болничарком Надеждом Петровић, која јој са раздаљине саопштава зашто не може у болницу и казује јој завет њеног оца Михаила Максимовића. Тај разговор је, по мени, и упутница у песнички живот Десанкин.

* Сада, кад је свет постао највећи карантин од свог постанка, сви се слажемо да свет неће бити исти после короне. А ми?

- Од нас зависи хоћемо ли највећу драму света доживети као катарзу или ћемо бити површни. Ово може бити велика прилика за сагледавање српске духовне културе и њеног јединства. Може бити велики замајац за духовну обнову и прилика да се оволика погубност претвори у благодет и обнову свеколиког народа.



Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)

Драгољуб Збиљић

05.04.2020. 15:38

Драгољуб ЗбиљићА у тој "духовној обнови" први је задатак, одмах после короне, устремити се на други вирус који међу Србима траје много дуже од короне, потиче из времена окупација Срба и Србије и забрањивања ћирилице и наметања туђег латиничког писма, посебно успешно у време комунистичке диктатуре у Југославији. Тај вирус није био теорија завере, него практична фавориазција туђег писма на штету српске савршене азбуке. Реч је о антићириличком вирусу који је до данас већ убио 90 одсто азбуке.