НАЈСТАРИЈА српска глумица, Бранка Веселиновић, не предаје се ни у 102. години: стоички подноси дане самоће и изолације прелиставајући у мислима успомене из свог богатог и племенитог живота.

Последња из редова оснивача Југословенског драмског позоришта, ступила је први пут на сцену давне 1938. године - у представи "Карлова тетка" Народног позоришта Дунавске бановине у Новом Саду. У њеној биографији остало је забележено да је била и амбасадор Уницефа, ватрогасни официр, носилац плакете "Најплеменитији подвиг године" нашег листа. Са супругом Млађом основала је Фонд за помоћ инвалидној деци, од њиховог новца већ годинама награђује се и најбољи глумац у сезони ЈДП. Својевремено је написала "Књигу о доброти". Тако би се и цео њен живот могао назвати: већ по завршетку Другог светског рата хитала је у болнице да посети туберкулозне, забављала напуштену децу, обилазила старачке домове, инвалиде, рањенике из деведесетих - све оне заборављене, скрајнуте, несрећне, којима је била потребна топла реч... С осмехом и лутком Сармиком, увесељавала је најмлађе уносећи зрак сунца у њихово детињство, док је годинама на Београдском сајму прикупљала новац за своје хуманитарне акције.

Како проводи ове тешке дане, да ли је и за њу остало нечије доброте?

- Храбра сам ја, знате. Пишем, мало сликам. Јуче сам се сунчала у башти, било је топло. Данас нисам хтела, није врућина. Обучем мој костимић, седнем и сунчам се. Шта да вам кажем, здрава сам, а то је најважније - као и увек скромна је и задовољна Бранка Веселиновић. - Сад сам разговарала са једном рођаком телефоном, пошто ни она не може да излази. Ових дана донели су ми неки пакетић из општине. Београд је толико фер према старима, ето, носе и храну по кућама. И то сам доживела.

Иако је сама, каже да се добро осећа јер успева да дуге дане испуни различитим активностима:

- Лепо отворим телевизор, нешто читам. Пронађем смисао живота. Таква сам одувек била, нисам кукавица. Увек нешто радим или шетам по башти. Засада не мора нико да ми дође, имам све. Уосталом, ако је оваква ситуација, шта ће они који немају ни ово што има Бранка? Ја имам увек млека, неки слаткиш ако затреба. Проводим време у кухињи више сликајући него кувајући. Нисам гладна, мало једем. Негујем цвеће на прозору, радујем се пролећу. Задовољна сам, помало и вежбам сваки дан. То мора! Без вежбе нема јутра. А "Новости" читам кад год ми се укаже прилика.

Прослава стотог рођендана у кругу пријатеља Фото П. Милошевић


У сваком кутку Бранкине куће и даље лебди сећање на њеног Млађу, шест деценија брака испуњеног добротом и разумевањем, заједничком љубављу за позоришну сцену и, још више, за људе којима су прискакали у помоћ кад год је требало:

- Тешко ми је што Млађе нема. Али, неко мора да оде први. Он је, нажалост отишао, ипак, нисам очајна. Слушам радио, најчешће музику. Жао ми је старијих људи којима је тешко што не могу да оду до цркве или гробља. Није ни лако да им се то објасни. Ја се борим на свој начин: наглас рецитујем стихове и сликам руже. Знате, својевремено сам те своје радове, књиге поготово, поклањала за сироту децу. Волела бих да то чиним поново, кад све ово прође.

Бранка Веселиновић са својим луткама Фото З. Јовановић


На питање да ли су ведрина и доброта, мир са собом и другима, "урођени дар", Бранка каже:

- Нешто сам научила, али је важније оно што сам наследила од родитеља. Да никад, ни у једној ситуацији, не смем да будем очајник! Толико је било ратова које смо преживели, криза, свега и свачега. Данас ми је довољно да будем задовољна што могу да изађем на ваздух и прошетам око куће. Али, ни они који су сами у становима или живе у старачким домовима не смеју да клону духом. Верујем да сам доживела дубоку старост и зато што сам увек имала идеје како да помогнем другима, а потом их и остваривала. То је велика ствар. Учила сам се племенитости и од мојих пријатеља, Десанке Максимовић, Десе Дугалић, Марије Црнобори. Годинама сам "висила" на Сајму прикупљајући помоћ потребитим. Онда неко дође и каже: "Ви сте велика глумица?". Ма која велика? Нема ту великих, велики су само хумани људи. Знала сам и Десанки на Сајму да кажем "стани овде", да се више напуни каса. Ни данас ми не мањка идеја, зато сам ваљда жива у 102. години.

Фото Документација "Борба"


"НОВОСТИ" МИ ИСПУНИЛЕ ДУШУ

АКО је име знак, онда је за Бранку Веселиновић весело расположење једна од основних одлика и тајни бистрог ума и дугог живота:

- Имам ја увек радости. И то што сте ме сад звали и омогућили да моја душа све ово неком каже, за мене је "Оче наш". Свака лепа реч је пажња и молитва. Данас сам сама, а "Новости" су ми испуниле душу. Нажалост, има толико људи за које се не зна ни да постоје. Зато поручујем: "Ја сам срећна што сте ме звали, нека вам се Бог у срцу јави." Најлепше жеље шаљем "Новостима". Све вас пуно волим и много среће желим!