Психоделична уметност је стил везан за рок и џез музику, популарну културу, стрип, илустрацију, дизајн омота плоча и моду. Настао је са хипи покретом мада се нека ликовна решења психоделије могу наћи и код прерафаелита, симболиста и сецесиониста, који су у психоделичној ери уз Салвадора Далија сматрани за претече. Дали је говорио: "Ја сам највећи психоделични сликар који не узима дроге." Стил је настао и као жестока реакција на отуђеност и формализам авангарди, посебно нефигуративног концептуализма, чији су се учесници борили против уметничког система да би се њихова дела нашла у првим редовима трговине и излагања, што није био случај са хипи уметношћу. Почетак психоделичне естетике био је око 1963. године а врхунци су "лето љубави" 1967, револуционарна 1968, и 1969. са концертом у Вудстоку. Већ од 1970. почиње нова осећајност, кемп дух индивидуализма седамдесетих, уместо колективизма "деце цвећа". Хипи покрет је Мирча Елијаде сматрао последњим масовним испољавањем религијског у историји, хипи океан био је прљав али топао. Уметност тога времена можда је најкраћи стил у 20. веку, али има утицаја до данас, посебно на стрип и филм, њиме се у једном од бројних издања своје историје модерне уметности бавио и Арнасон. Постоји само једна књига о психоделичној уметности која је дала за право Драгошу Калајићу да хипици нису имали ниједног великог сликара. Калајић, најбољи и најобавештенији ликовни критичар није, међутим, знао за Американце Абдул Мати Кларвејна и његовог ученика Боба Венозу, кога је Дали уз Гигера сматрао својим наследником. Та двојица су са Ернстом Фуксом и Дадом Ђурићем најважнији фигуративни сликари у другој половини 20. века. О њиховом раду објављено је неколико монографија.

Један од највећих гуруа психоделије је сликар Радован Хиршл, о чијем деловању постоји изузетна монографија. Власник велике библиотеке, крајње образован и писмен Хиршл је био и езотерик, инициран и у култ Кецалкоатла. У Београду и Цириху, формирао је круг истомишљеника, из кога потичу бројни значајни уметници попут Стевана Новаковића, Драгане

Ђурић Ковачевић, Моце Јеремића и Андрије Витеза. Реч је о аутентичном београдском андерграунду на трагу Медиале, са чијим су представницима ти уметници имали везу. Драгана

Ђурић Ковачевић је уз Хиршла једина наша психоделична сликарка, имала је искуства са свим дрогама, укључујући и пејотл, али није била наркоман. Та генерација узимала је наркотике из религиозних разлога, као шамани, ради проширења свести и духа, за разлику од данашњег безидејног овисничког усвињавања. Драгана је инспирацију тражила и код Борхеса, насликавши Астериона или Минотаура, личност из једне његове приче, као и код Густава Мејринка, кога је комплетног проучила на немачком. Била је као Хиршл и Новаковић окултиста, насликавши најбољи српски тарот, објављен код Народне књиге.