ЗА последњих тридесет година готово да нема искушења и несреће која није снашла наш народ: од мењања система и граница, незапамћене инфлације, великих несташица, ратова, бомбардовања, либералног капитализма, транзиције - до пандемије. Да ли смо постали "отпорнији" калећи се кроз невоље, нешто научили из историјских и сопствених искустава, или бар схватили да је најважније збити (у данашњем случају размакнути) редове? Уосталом, вирус корона је још само једно "страшно место на којем нам ваља постојати"...

- Људи су током своје историје били изложени невољама које су, попут природних катастрофа и епидемија, долазиле из спољашњег света или су, попут ратова, потицале од њих самих - истиче Бојан Јовановић, антрополог, у разговору за наш лист. - Негативитету су давали значење више, натприродне силе као своје судбинске животне детерминанте. Међутим, упркос том одређењу, нису се пасивно препуштали судбини, већ су од страшних болести (као што су биле куга, колера, тифус и богиње), настојали не само да побегну и сакрију се, већ користе магијска и ритуална средства да их сузбију и одагнају од себе. Преживљавали су тако што су временом стицали имунитет, отпорност и развијали свест о сагледавању негативних последица својих поступака.

* Постоје ли народи и друштва који су "жилавији" у недаћама, сваке, па и ове врсте?
- Показало се да стечено искуство великих епидемија ствара у људима природни имунитет. Пример Индијанаца, највише страдалих од болести као што су мале богиње, тифус, дифтерија, колера и туберкулоза - које су им донели Европљани - показује да физичка снага није једнака способности организма да се одбрани од недаћа са којима се први пут суочава. Неоспорно, одређено колективно искуство стечено у савладавању животних неприлика велика је предност у поновном сусретању са истим проблемима, јер се лакше долази до конкретних решења. На овом универзалном обрасцу одбране засновано је стицање не само природног, већ и вештачког имунитета пелцовањем, односно вакцинацијом, када се организам излаже ниско концентрованом деловању ослабелих или мртвих микроба, или њихових токсина, са циљем стицања отпорности као препознатљиве и савладиве будуће претње. Несумњиво је да ћемо стећи имунитет и на овај вирус, само је питање по којој ћемо цени платити то искуство.

* Солидарност нам је потребнија него икада. Да ли морално пољуљано друштво, у овим околностима, може да изнедри бољу верзију себе?

- У неизвесним и кризним временима, зависно од свог карактера, човек испољава не само потенцијал за оно најгоре, већ и за најбоље у себи. Људи тада изражавају свој егоизам, постају грамзиви и лако чине злочине, али у тим околностима показују и алтруизам, солидарност, придржавају се моралних, друштвених начела и поштују новоуспостављена правила ванредног стања. Зна се да и у страхотама рата који многе ојади и завије у црно, појединци успевају да профитирају показујући да им и рат може бити брат. Потреба за солидарношћу у тешким временима је најхуманији начин човеког спасавања, па у том смислу и изражена брига за све чланове друштва и све људе на планети увећава могућност савладавања тренутних искушења. Уколико постоји та идеја да се потврдимо као људи, онда и као морално пољуљано друштво можемо и у овим неповољним околностима бити бољи него што смо били.

* Може ли се рећи да после великих опасности и криза долазе прочишћење и катарза, или је све кратког даха?

- Према познатој Малтусовој теорија рата, оружани сукоби међу народима, као једна од највећих невоља која их је током историје погађала, имају и позитивну улогу успостављања равнотеже између увећаног прираштаја становништва и постојећих ресурса за његов опстанак. Показује се, међутим, да су ратови, попут природних катастрофа, природни чинилац динамике животног уравнотежења осенчене и дубоком људском трагиком која поништава човекову рационалну моћ да животне проблеме реши на другачији, хуманији и примеренији начин. Велике кризе су и прилика за развој и прочишћење. Али, зависи од односа према доживљеном искуству какво ће оно добити значење у потоњем амбијенту. После Великог рата и највеће људске кланице у дотадашњој историји, веровало се да се нешто слично никада више неће поновити. Међутим, управо они који су изазвали тај рат, започели су после само две деценије још страшнији Други светски рат. Из нечистог времена, какво је наше, тешко је поверовати да могу сви изаћи прочишћени, јер видимо да прљавштина остаје чинилац идентитета појединаца без обзира на њихово јавно и често прање својих руку.


* Медитерански народи, очигледно, теже подносе изолацију због потребе за блискошћу и дружењем. Ко се најбоље носи с тим?

- Одлика медитеранских култура је отвореност, интензивна животна комуникација и остварење блиских контаката. Такав амбијент несумњиво погодује и брзом преношењу новог вируса и ширењу епидемије од које због слабијег имунитета највише подлежу старији људи. Међутим, живот сваког појединца у савременој урбаној цивилизацији зависан је од бројних свакодневних контаката који постају ризични у време епидемије. Ограничено кретање, редуковање уобичајених потреба и присилна изолација као мере против ширења епидемије, погађају највише људе којима оне обесмишљавају постојање, јер су свој животни смисао изградили на ритуалним одласцима у супермаркете и куповини сувишних ствари. Чини се да најбоље могу поднети ово ванредно стање појединци који у њему виде прилику да присилна изолација не буде узрок непријатној усамљености, већ осећању самоће у којој се могу суочити са собом и сагледати могућности свог креативног самопотврђивања.

* Како су се Срби (кроз историју) показали у временима великих, заразних болести?

- У обновљеној српској држави, њен владар Милош Обреновић је у последњој деценији своје прве владавине, односно тридесетих година 19. века, био изложен искушењима епидемије колере и куге. Успео је да одбрани земљу од већих жртава енергичним спровођењем ригорозних мера: појачаном одбраном граница, изградњом карантина, изолацијом појединих заражених места, забраном кретања и најстрожим кажњавањем прекршилаца његових наредби. Међутим, осим ових рационалних, он је посегао и за ирационалним средствима, па је у циљу заштите од колере 1836. године наредио да девет голих баба за једну ноћ опреде и изатка кошуљу кроз коју се најпре он провукао, затим чланови његове породице и свите, а потом и сви војници.


ПРИНЦИП САМООДРИЦАЊА

* ДА ли је религиозним људима лакше у ванредним ситуацијама?

- Ванредна ситуација се лакше подноси уколико се има свест о неопходности одрицања и самоодрицања од задовољења потреба везаних за уобичајене животне околности. Својствен култури и етичком самопотврђивању, принцип самоодрицања се исказује и искреном религиозношћу која, повезујући верника са постојањем вишег ентитета, омогућује човеку да лакше прихвати и осмисли такву ситуацију.