НОВИ вирус корона је изненадио свет. За кратко време њиме су инфициране стотине хиљада људи, а умрло је много више него што смо могли да претпоставимо. Преко ноћи, слика света се променила. Под нападом глобалног непријатеља устукнуле су и најмоћније државе, савремена технологија је неупотребљива, а човек је принуђен да из корена промени живот. У неочекиваној немоћи да се супротставе пандемији, високоразвијене европске земље као Италија и Шпанија трпе велике губитке, а пред светом се надвила претећа сенка невидљивог непријатеља. Радне активности стају, милиони људи се навикавају на живот у карантину, а градови попут оних у италијанској Ломбардији постали су својеврсни казамати. Али, да ли постоји веза између специфичности локалног урбанизма и ширења заразе?

Кинески град Вухан - епицентар пандемије - успео је да обузда смртоносни вирус. Насупрот, италијански Бергамо и Бреша доживели су најгори сценарио, са хиљадама жртава. У чему је разлика између кинеског града и италијанских градова? Урбане структуре у Италији наслеђене су из прошлости. Ови градови-музеји стиснути су на средњовековним урбаним матрицама, уских улица, слабе осунчаности и проветрености, са старом инфраструктуром. У њима је концентрација људи на отвореном неприхватљиво висока, а стамбени услови незадовољавајући. Вухан је савремен град на великој површини, широких авенија и солитера подигнутих на пространој територији. Прозрачан, Вухан је могао лакше да примени санитарне безбедносне мере. Али, да ли ће оваква искуства настала у пандемији променити урбанистичку слику света?

Као одговор на глобално погоршање животних услова због индустријске револуције, крајем 19. века је настао покрет вртних градова. Овај метод урбаног планирања чувеног Ебенезера Хауарда, реализован у околини Лондона, пропагирао је изградњу малих градова где су обједињене предности руралног и урбаног живота. Тридесетих година 20. века чувени модерниста Ле Корбизје предложио је пројекат Озареног града, идеалног урбанизма високих солитера, широких авенија и великих зелених површина. Оба концепта нису заживела, а данашњи градови и даље нису здрава боравишта.

Пандемија ће проћи, али претња ће и даље остати. После ње, ништа неће бити исто. Човек ће променити животне навике. Да ли ће људи живети као усамљеници у нездравим урбаним срединама, радећи преко интернета? Да ли ћемо, живећи у страху и изолацији, све више избегавати ионако ретке јавне догађаје у култури, галерије, концерте? У свету нових казамата, једино може да нас спасе уметност. И зато је дубоко погрешна недавна одлука о укидању конкурса за суфинансирање пројеката у култури Града Београда. Подсећам, у врхунцу кризе Другог светског рата, Винстон Черчил је повећао британски буџет за уметнике, образложивши своју одлуку: "То чиним да подсетим ради чега се боримо!"