У ЧУВЕНОМ биоскопу "Ријалто" у Амстердаму, у оквиру 7. фестивала који фокусира успех српске кинематографије, 25. априла требало би да буде приказан дугометражни документарни филм "Линија живота", редитеља Дарка Бајића, који је до сада добио бројна признања.

Реч је о биографској причи коју је Бајић снимио о свом оцу, великом сликару Милошу Бајићу, који је као студент прве године ликовне академије одведен у злогласни нацистички логор Маутхаузен. У том логору, три деценије раније, 1917, био је заточен и Милошев отац Трифун, и према речима Бајића, "Линија живота" је, заправо, драма о томе како се историја понавља, као трагедија, и као зло.

- Радује ме што ће овај филм видети и публика у Амстердаму, јер је реч о универзалној причи о људском страдању, и било би добро да се приказује широм света - каже, за "Новости", Дарко Бајић. - Поготово је то данас важно, када су се злочини из Другог светског рата заборавили, када нове генерације готово да ништа не знају о страшним логорима смрти и о Холокаусту, а "десница", нажалост, јача и шири се планетом. "Линија живота" нас подсећа на то да сви ми, ипак, живимо само један живот, и да је хуманост један од начина да обогатимо једни друге, и да помогнемо једни другима да то наше преживљавање буде срећније. Јер, као што видимо, живот нас стално тестира у хуманости и племенитости - тренутно је читав свет угрожен, и када се нешто тако деси, онда је апсолутно неважно којој нацији припадамо и каква су наша политичка уверења, него је најважније да спасемо животе, да будемо солидарни и одговорни једни према другима. Помажући и људима око нас, спасићемо и наше душе - каже Бајић.

ЕКИПА ПРОГРАМ српског филма на фестивалу у Амстердаму организује се у сарадњи Филмског центра Србије, Амбасаде Србије у Холандији и Мреже (организација за промоцију српске уметности и културе), а у екипи филма "Линија живота" су и косценаристи Коста Пешевски и Тамара Ћирић, директор фотографије Зоран Јовановић, продуцент Дарја Бајић.

У злогласном логору Маутхаузену, његов отац Милош био је заточен заједно са логорашима из целе Европе, а спасавао је и своју и њихову душу, како истиче Бајић, једним уметничким и моралним чином - цртао је сцене ужаса и смрти које су се догађале у логору, сведочећи из непосредне близине трагедији и драми свих затвореника. Цртеже је крио у празној боци противпожарног апарата, а у мају 1945, када су савезници ослободили логор, Милош се са око 150 цртежа вратио у Београд, где је наставио студије на ликовној академији.

- Причајући о свакодневном сусрету са ништавилом, мој отац је, заправо, говорио о људскости, доброти, животу, хуманости, заједничкој солидарности свих логораша у борби да преживе. Та линија живота која непрестано траје показује нам да нам је данас, опет, најпотребније управо то - људскост и солидарност свих нас да преживимо - истиче Бајић.