На битно скраћеном и по правилима у време епидемије одржаном Славија фестивалу, загребачко Позориште "Планет арт" је, почетком марта, гостовало са својеврсним љубавним троуглом између славног писца Михаила Булгакова ("Мајстор и Маргарита", "Псеће срце"...), кога тумачи Фрањо Дијак, његове верне жене Јелене Андрејевне (Анастасија Јанковска) и Јосифа Висарионовича Стаљина (Марко Торјанац). Хуан Мајорга, један од истакнутијих савремених драмских писаца ("Југословени", Битеф театар, 2013), написао је фиктивни саспенс о духовном и животном суноврату Булгакова, коме је у Стаљиново доба било забрањено да поставља своје комаде, а живео је у својеврсном кућном притвору. Пишући безбројна писма Стаљину, Булгаков се трудио да пронађе праву реч, која би му отворила границу, да оде из Русије, или да изведе неку од својих дела на позоришној сцени. Писма се умножавају, пријатељи уметници одлазе, жена тоне у очајање, а Булгаков почиње да се, у својој свести, или близу ње, састаје са Стаљином, водећи бескрајне разговоре. У њима му "Коба" повлађује, захтева од њега да му пише још писама, диви му се као ствараоцу, представљајући се као искрени обожавалац Булгаковљевог дела. Стаљин позове телефоном Станиславског, наређујући му да постави драму Булгакова... У овим имагинарним сусретима појављује се галерија ликова из дела Булгакова, као што је ђаво из "Мајстора и Маргарите", и сви они су само један стварни човек - Јосиф Висарионович Стаљин. Уметник и владалац постану толико блиски да је њихов пољубац и изненађење, и одраз страсне, нераскидиве узајамности...
Трагична у овој драми је перпетуалност понижења, коју су уметници вазда подносили спрам тоталитарне власти, зарад преживљавања, свог и себи драгих људи. Граница у томе је флексибилна - колико, како и на који начин уметник може да "изађе из себе", спасавајући се поразне стварности, и у којој сфери, ван ума, можда, може да задобије изгубљено самопоштовање. А дело, оно чека да га, евентуално, протумачи будућност, или да вечни принцип промене дахне у његова једра бар лагани ветар.
У овој маштовитој трагикомедији, коју је редитељка Саша Броз оголела до најнижих (позоришних) мотива, без сценографије, музике, украса, без сценске заводљивости, у слаповима текста и поприлично поједностављеном међусобном односу се добро сналазе Фрањо Дијак, као неуротични, уништени, распамећени Булгаков, окружен гомилама хартије, и Јелена Јанковска, као његова жена, приморана да сама тражи помоћ од оних који презиру чак и име издајника нове, социјалистичке, зашећерене стварности. Марко Торјанац Јосифа Висарионовича Стаљина игра као елементарног, поживотињеног, деформисане психе и мимике, као неког накарадног Шекспировог Ричарда Трећег. Господар живота и смрти доводи Булгакова до кошмара ђаволског диспута, о љубави, због које тиранин штити уметника од самога себе. Док лудило расте и у њему сам ђаво постаје заводљив, у вртешци танатоса, Марко Торјанац читавим својим ставом, телом, лицем, и мимиком и гестом, постаје и он сам, и Булгаков, и сви понижени уметници, који учествују у том Јудином, наметнутом, смртоносном пољупцу са бездушном тиранијом.
Смањивањем глумачког "доживљаја" на сцени, умеренијим гестом и богатијим унутрашњим покрићем, "Љубавна писма Стаљину" би деловала више убојито него гротескно, какав утисак сада остављају. Али, у сваком случају, занимљива су сценска студија о цени слободе, за сва времена. n