Амерички теоретичар архитектуре и архитекта Чарлс Џенкс објавио је средином седамдесетих чувено саопштење: "Модерна уметност је умрла у Сент Луису, САД, 15. јула 1971, у 15.32, када је динамитом срушен блок спаваоница Пруит Ајго." Овом "читуљом" модерној архитектури најавио је долазак новог доба постмодернизма, одбацивање старе догме која је забрањивала поглед у прошлост, захтевала или извршавала "прање мозга, ликвидацију меморије, свега старог". Међутим, то "ново доба" је трајало кратко. Протагонисти нове архитектуре у Србији нестали су исто онако нагло као што су се појавили на уметничкој сцени.

Средином осамдесетих, код нас су још увек стварали архитекти - постмодернисти. Препознатљиви по личном ликовном изразу, аутори као Богдан Богдановић и Михајло Митровић иза себе су оставили дела која и данас носе снажне индивидуалне црте. И у раној стваралачкој фази, када је учествовао на анонимним архитектонским конкурсима, Богдановићев "рукопис" на плановима био је толико индивидуалан да је одмах препознат. Дела ових архитеката су карактеристична до мере да није могуће њихово копирање у идејном ни формалном погледу.

Прочитајте и: Дневник заблуда: Награда која доприноси смрти националне архитектуре

Данашња српска архитектура више не познаје велике архитекте - ауторе. Пројекти су најчешће резултат тимског рада бироа, што не дозвољава истицање појединца. Настала под притисцима инвеститора и политичара, архитектура је безлична, ограничена онолико колико и захтеви инвеститора - лаика и њихових жеља за великим профитом. У таквој ситуацији, осетивши се злоупотребљеним, архитекти неодговорно копирају идеје са интернета, примењујући неодговарајуће архитектонске обрасце.

Када ме је пре неколико година замолио инвеститор да израдим архитектонско решење ексклузивног хотела на планини, схватио сам задатак озбиљно, свестан потребе израде урбанистичких и еколошких анализа јединствене локације. Изненадило ме је када сам убрзо сазнао да је инвеститор у међувремену, "по кратком поступку", добио урбанистичку и дозволу за градњу на основу потурене скице - пројекта којег је сам ископирао са интернета и прилагодио својој локацији. Неопходан потпис непознатог архитекте на овом "интернет пројекту" - плагијату, била је само формална услуга плаћена у вредности бакшиша.

Данас је саграђен велики број зграда по пројектима преузетим са интернета по принципу "копи-пејст", а "интернет архитектура" присутна је до мере да је тешко разликовање оригинала од копија или пројеката где је међусобна сличност само случајна. Нажалост, у нашој архитектури све је више примера кршења ауторских права копирањем са интернета, а парадоксално, прашина се по правилу диже око (неочекиваних) ауторских решења. Уместо оригиналних, на конкурсима и у пракси побеђују неауторски пројекти преузети са веб-сајтова, а Џенксова најава "новог херојског доба архитектуре" одавно никога не интересује.