БЕОГРАДСКА публика добро га познаје и његово име у подели је најбоља препорука за све представе које из Загреба гостују у нашем главном граду: Озрен Грабарић, првак позоришта "Гавела", бриљирао је као Пер Гинт, Тартиф, Одисеј, Креонт, Хинкеман... Телевизијска публика гледала га је у серијама "Црно-бели свет", "Почивали у миру", "Стипе у гостима"... Многи га сматрају једним од најбољих глумаца у региону, а сутра је требало да га гледамо и као главног јунака новог наслова Београдског драмског - "Ружни, прљави, зли", у режији Ленке Удовички, али је представа отказана.

- Први пут овде радим представу, и веома сам почашћен позивом. Имам само речи хвале за управу БДП, која ме је дивно угостила. Град сам упознао на неки други начин, и стигао да одгледам и много представа - каже, на почетку разговора за наш лист, Озрен Грабарић.

Са новим искуством, наш саговорник је у прилици да боље уочава и разлике између две глумачке школе:

- Чини ми се да је цела београдска академија заснована на радњи из које иде све остало - текст, мизансцен и тако даље. Загребачка школа можда више полаже на говор, у смислу техничких предиспозиција, јасноће и гласноће. У позоришту, заправо, мало глумаца може говорити гласно а да у исто време буде истинито. У Београду се инсистира на природности, која је заправо темељ српског позоришта. Присутан је веома јак психолошки реализам, док је Хрватска под утицајем Словеније и снажног редитељског театра.

О новом пројекту, инспирисаном чувеним филмом Етореа Сколе, популарни глумац каже да је Слободан Обрадовић направио драматизацију која прати структуру познате приче, али се и "одмиче" од ње, што је чини ауторским делом.

- У средишту радње је фамилија која тешко живи у картонском насељу на периферији Рима. Ипак, и у таквим околностима проналазе весеље и неку живост. Кад у породицу уђе елемент новца (који је патер фамилијас добио као одштету што му је, како каже, око "сјебао креч"), тада почиње грамзивост. Тај прљави, ружни и зли капиталистички синдром је и изнедрио све ове данашње владаре. Из тога је настало и данашње помањкање емпатије, хуманизма и људскости.

Сколин филм снимљен је, сад већ давне, 1976. године, али је сада актуелнији него икада пре. Као да је антиципирао све оно што је уследило готово пола века касније:
- Социјално дно је увек питање друштвеног система. Ти људи се, заправо, нису могли изборити за било шта. Увек их је одређивао систем који је креирала елита. Али, у своје доба, Скола се борио против тога да се романтизује било каква идеја о најнижим слојевима, као и оним највишим. Зато је филм узбуркао духове, поготово на левом спектру политике. Друштво је, у ствари, један колективни механизам, и зато је у кризама тешко одредити "нултог пацијента" - како би се данас рекло.

На констатацију да су најдалекосежније последице ратова и криза у паду свих моралних вредности и да смо данас на опасном "клизишту", Грабарић каже:

Прочитајте и: У мисији спасавања "Просвете": Уговор “Службеног гласника" са некадашњим гигантом

- По мом мишљењу, друштво је у време Другог светског рата било на најнижој тачки у својој историји. Кад читате о Холокаусту мислите да је то сумрак мозгова, да је немогуће све оно што се дешавало. А заправо није било тако давно. Где је ту морал свих друштвених слојева, њихових сународника, па и других земаља? Америка се веома касно укључила у решавање овог питања. Чини ми се да још нисмо у таквој тачки, али историјска опомена стално лебди над нама... Видите шта се догађа са вирусом корона? Немогуће је предвидети ствари. Свако може бити означен као група које се људи плаше и мрзе је. Почеће мржња према свима који кашљу, кијају... Тако почиње општа хистерија, али људи су маса...

Глумaц Озрен Грабарић Фото В. Далинов

Гост из Хрватске објашњава како нас је завео капиталистички сан, потреба да живимо у већим становима, возимо скупља аутомобиле, имамо виши стандард.

- Зато и радимо толико. А, кад мало боље размислите, шта ће нам то? Возим, дођем, станем, угасим мотор. Као да је важно каква су кола. Кад сам био клинац у бившој Југославији, постојао је један воћни јогурт, ниси имао много да бираш. Кад сам отишао у Барселону 1993. године, тамо су почели да се отварају велики шопинг центри. Био сам тринаестогодишњак, вилица ми је пала од мноштва робе свих врста, чипса различих укуса, сокова, јогурта, свега. Мислио сам да сам дошао у рај. И кад одрастете, схватите да тешко можете да се одлучите. Хоћете вино, има га толико врста, а ви "гађате" однос цене и квалитета. Онда размишљате, да ли је цена одраз квалитета, како направити прави избор. Па то је читава студија како купити неки производ! Ето, сад живимо тај капиталистички сан, гурамо колица пуна ствари које нам не требају. Једеш, а ниси гладан. Зато се сви преједамо.

УЗБУДЉИВИ БЕОГРАД

ВИРУС корона се већ одразио на наше животе, па је премијера одложена до даљњег. Пошто Грабарић игра у "Гавели" и предаје на Академији драмске уметности у Загребу, на сцену БДП долазиће да игра у "блоковима".
- Мислим да је ово позориште дивно освежење у српском театру, а и шире. Живот у Београду јесте мало хаотичан, ипак, пошто сам ја из Загреба, који је мирнији и мањи, врло ми је узбудљив. Због свега тога, волео бих и да ми се догоди још нека сарадња.