Ново читање можда најлепшег драмског текста, који доказује да је "цео свет позорница", о одразу стварности у уметности (позоришту) и обратно, "Путујуће позориште Шопаловић" Љубомира Симовића, редитељ Јагош Марковић оптерећује сировим, уметнички непосредованим документом, аудио-цитатима Љубе Тадића, Марије Црнобори и Мире Ступице, што је редитељев познати метод ("Госпођа министарка"). Тај уплив стварности у префињену структуру како судбинске повезаности, тако и бескрајне различитости магије живота и театра неминовно спушта поетски, магијски дискурс Љубомира Симовића у ситни реализам. Исти ефекат ствара и голотиња младе глумице Софије (Јована Беловић), у сцени када је насилно шишају и кажњавају због разговора са Дропцем, батинашем (Ненад Јездић). Удружено са изостанком праве емоције, Гине (Анита Манчић) и Благоја (Љубомир Бандовић), на пример, због сигурне смрти сина у гестапоовом затвору, карикатуралности глумице Јелисавете Протић (Олга Одановић), глумачке нефокусираности Василија Шопаловића (Милан Гутовић), неуверљивости Дропца (Ненад Јездић), као и неоправданим ефектима падања жита, кише, бацања хлебова на Ужичане(!), стиче се утисак да је "Путујуће позориште Шопаловић" излишно "царево ново одело" ремек-дела, изведеног преко сто пута у свету, да се не говори о нашим сценама.

Оно што је најплеменитијег соја у "Шопаловићима" драмског песника Љубомира Симовића јесте истинитост, аутентичност која се, у свим временима и вековима, налази у великој драмској литератири. Играјући Шилерове "Разбојнике" под вешалима на ужичкој пијаци, глумци Путујућег позоришта Шопаловић не раде само свој посао, него, суптилном иронијом, живе своју паралелну, уметничку стварност, која одражава окупацијску страхоту, али само за оне који хоће, могу да је виде и доживе. Играјући "Електру", као Орест, убица мајке код Софокла, млади глумац Филип гине, јер се његове речи тумаче као стварно признање злочина над квислингом. Та танана замена позоришне за непосредовану стварност кључ је, по нашем мишљењу, тумачења Симовићеве сценске поезије, тако моћно осведочене у симболу, када за батинашем Дропцем остају неизбрисиви крвави трагови, које "наслеђује" Благоје, када кажњава Софију. Такође врхунска, непревазиђена у нашој драматургији сцена, када Софија, у страху од крвавог Дропца, глуми улогу траварке из свог репертоара, а он, крволок, узвраћа јој пуним срцем и освешћује га ко је и шта чини, урађена је под нечитљивим симболом јаке кише на рампи, без набоја и катарзе, које та сцена захтева.

Прочитајте и: Позоришна критика: Изгубљенe прецизност и једноставност

Нико не остаје равнодушан, док се са сцене чује Симовићева драмска поезија. Тој драми није потребно нововремено тумачење, њена структура не дозвољава увођење нових мотива (а чули смо Љубиног Миткета из "Коштане"!), нити је гледаочевом срцу потребно упутство на крају, гласом Мире Ступице, да се, заправо, ради о глумцима.
Чини се да је Симовић написао драму о невиној племенитој жртви театра, која је, неспоразумом, заменила у смрти невину племениту жртву идеологије. О спасењу је, које нема време, у сваком смислу, реч.