ПРЕДСТАВУ "Ноћи писац", по текстовима и у режији свестраног ликовног и позоришног уметника Јана Фабра, глумац Слободан Бештић је проживео на сцени Народног позоришта, посутој кристалима соли, читавим својим перформерским бићем, како се Фабр, ваљда, једино може следити. А играо је записе из уметникових "Ноћних дневника", као и монологе, који иду и дубље од рефлексија креативних дана, у којима Фабр понире у своју визуелну, литерарну и театарску уметност, вођен опсесивном потребом за огољавањем субверзивног механизма поетске истине и инспирације. "Пишем плавом оловком, када је истина, а црвеном, када је неистина", каже Бештић, у Фаброво име. Саморефлексивно, самоиронично, псеудопрофетски, ноћни хроничар релативизује питање истине, која није нужно стварна, за разлику од (сада и овде) позоришне уметности. Истина је, по Фабру, поетска истина, на коју сваки песник (што он свакако јесте, у чистом облику) има право, као и сваки аутентични, бриљантни ум - Ајнштајн, Витгенштајн, Гертруда Штајн, Франкештајн(!). У основи њихових имена је немачка реч за камен, и то је игра, која говори о Фабровом специфичном схватању истине. У тој игри је скривена визуелна "карта ума" Јана Фабра. Порука је: истина припада свакоме, ко има моћ над њом, својом креативношћу, оригиналношћу и провокативношћу. Али је истинитост, аутентичност, као кључни драмски услов, само једна. И присутна је, прецизно, тачно и јединствено, у Фабровом делу, визуелном и наративном.

За истинитост поетско-драмско-визуелне монодраме "Ноћни писац" побринуо се, са евидентним успехом, Слободан Бештић, не као извођач, него као саучесник, завереник, коаутор Фабров, проводећи нас кроз ноћне дневничке записе из Антверпена, Њујорка, Париза... који постају само оквир за путопис по унутрашњем уметничком бићу перформера, и одражавају његов хаос и растројеност, колико и лепоту и мир које уметност поседује. У неколико монолошких текстова, потом, Бештић, јединствен по експресивности с којом визуелно ваја своје постојање на сцени, жанровски прецизно, духовито, мајсторски тумачи разбарушене меандре мисли о уметности, смрти, љубави, библијске теме о којима ноћу, заверенички, пише ренесансни уметник Јан Фабр. Од читања из Дневника, преко монолога, који говоре о личном Фабровом животу, преко специфичног, брехтовског певања познатих мелодија, па све до физичког театра, посипања сољу по себи, када постаје зглавкар, којима је Фабр опседнут, Бештић прецизно, занимљиво, једноставно живи и свој и пишчев, па и наш живот у уметности писања, сликања и певања, док теку реке и односе поруке из овог нашег, и сваког другог, времена.

Читав један нови, необични, револуционарно разоран свет, обојен фламанским духом, зачудним и заводљивим у својој сликовитости, открили су Јан Фабр и Слободан Бештић, уз креативне сараднике (музика Стеф Камил Карнелс) у спектакуларном позоришном пројекту "Ноћни писац".