ЦРНА Гора је данас све оно што никада у својој историји није била - успостављена на неразумевању и непознавању властите (ближе и даље) историје, на непоштовању властитог народа, на поништавању властитог језика. Да би се мрежа духа самопорицања затегла, без остатка, била је неопходна истрага предака, обрачун с властитим предањским памћењем. Водећи архитекта овог великог греха заборавио је на једну ситницу - да без воље Оца нашега ни птица не узлеће, ни длака с главе наше не пада. Заборавио је на ризницу на небесима којој се лопов не приближава и новац је не квари. Сирото, слепо, дете земаљско! Није још касно да се, као син клонули, помоли за опроштај свих својих безакоња, ослободи испразности савремене ђаволијаде, и умакне кнезу овог света који га је заслепио, па се вуче од једне до друге баре. Пред огњем који спаљује свако зло земаљско је све као сенка и звук ветра!

Овако Селимир Радуловић, песник, есејиста и управник Библиотеке Матице српске у Новом Саду, у интервјуу за "Новости", речима боји "библијске слике" које већ два месеца верујући народ "црта" на литијама у Црној Гори.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - "У људима се догодила духовна револуција, народ у литијама држи час демократије. Црна Гора више никад неће бити иста": Отац Гојко Перовић о одбрани светиња СПЦ

* Ваше збирке поезије - "Дах мале молитве", "Сенка осмог еона", "Дванаест", овенчане су признањима, а као да су писане ових дана, док "траје наша жалосна црногорско-српска прича"?

- У праву сте, ако се узме у обзир један шири (хришћански) контекст. У свету у којем је добро постало сићушно, оскудно и немоћно, у којем су и ткачи Божјих ткања непризнати и неоцењени, запевала је, из најдубљих дубина, српска душа, изналазећи свој ритам, меру, мисао, своје тачне и праве речи. Показало се да је вера Христова дах и живот српскога народа, баш тамо где смо помислили да нема српскога ни даха, ни живота, и да је био у праву Његово преосвештенство епископ новосадски и бачки, сомборски и сегедински, др Иринеј, када ми је, пре петнаестак година, када се Црна Гора одвајала од заједничке државе са Србијом, у једној шетњи, искрено рекао - ако се покаже да Црногорци нису Срби, ја више не знам ко су Срби! Присећам се тих речи данас, када је белодано да присуствујемо новом рађању Црне Горе, која се ослобађа седамдесетогодишњег гноја и губе безбожја комунизма, његових убиствених отрова празнословља, многословља и штетнословља, у којој је на делу онај процес када се наш (лични) крст преобразио у крст Христов, уз помоћ кога се спасавамо.

* Нови живот Српске Спарте?

- С Христом страдамо, вели небоходи Павле, али се с њим изнова рађамо и прослављамо. Библијске слике које су се преселиле на улице готово свих црногорских градова посведочиле су да је Онај који је у нама већи од оног који је у свету. Ако су пак моји угарци певајуће ватре, моја мала молитва, чији је принос, доиста, мали, макар и на трен допринели да се разбуди и разлије живо врело живота српскога народа у Црној Гори, сматраћу да себе нисам оставио непосведочена, односно, да нисам сејао по камену. Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Синаит веле да је молити већма него дисати, да је молитва свети огањ радости који из срца избија, печат Христов, а светопавловска реч - да вером ходимо, а не гледањем.

* Зашто као народ после свих голгота нисмо збили редове да очувамо суштину националног бића?

- Пред српским народом су велика искушења; пуно је послова, а мало дана. Основно је питање колико је у нама још здравих зрна из којих може израсти нови живот. Стога је неопходно изнова се враћати истинској речи Светог и равноапостолног Николаја Србског, из Жичког устава - да бисмо уредили државу морамо уредити, претходно, народ, да бисмо уредили народ, морамо, претходно, уредити породицу, да бисмо уредили породицу морамо, претходно, уредити сваког појединца, а да бисмо уредили сваког човека, морамо га приближити огњишту Христовом, да му се срце растопи од љубави и разум осветли истином.

* Ваша поезија, у којој славите Господа, у почетку није била лако разумљива свима, али сада је другачије. Имате ли ви такав утисак?

- Имам, уколико бисте исказ "разумљива свима" преименовали у исказ "позната свима". Моја је песма, као прасак ћутње који омогућује будној ћутњи да живи, иста - и јуче, и данас, верујем да ће бити иста и сутра. Једнако, рекао бих, лако разумљиво и тешко разумљива. Хоћу да кажем - како су стизали ловори и венци, тако се, сасвим природно, и ширио рецепцијски круг око ње и од тешко разумљиве постајала је лако разумљива. Она, истине ради, нема меру нежне лирске прозрачности Црњанскове или Хелдерлинове песме, али се кристализује (и чита), рецимо, као лирски облик, једнако као Његошева или Милтонова песма, као епски облик. Није наодмет, и овом приликом, указати на известан број нискомиметичких предуверења о стварању која резултирају у чињеници да се ширење контекста ка Најлепшој књизи и Најлепшем певачу сматра сумњивим (па и јаловим), док се, рецимо, удевање у контекст Борхеса или Ека сматра обавезујућим и обогаћујућим. Разлог томе је грех претежнијег дела савременог српског (и европског) песништва - удаљујући се од мита оно се удаљило од истинске песме и њене прворедне крилате супстанце.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ослоњени на мудре претке

* Важи ли и даље ваше упозорење, да уколико желимо да обновимо државу и народ, морамо се вратити драгоценом огњишту, свету књига?

- Рекао бих да је још ургентније, будући да је књига кључ од сваке европске куће, и сагласно томе, кључ од српске куће. Хосе Ортега и Гасет, једно од најславнијих имена европске мисли модерног доба, писао је, пре седам-осам десетлећа, да свако друштво мора да лечи своје чланове, да им дели правду, да их брани - и подстиче их на читање. Размислите - да ли је и данас тако? И да ли је природно што сам, о дану Библиотеке Матице српске, обнародовао манифест о повратку књизи, односно, налог да смисао књиге претпоставимо бесмислу савременог света, бесмислу ријалитија и друштвених мрежа. Није без разлога речено - између књиге писања и књиге стварања може се повући знак једнакости!

Ž 



ДУКАТ С ЛИКОМ СТАРЦА

* Пишете ли ових дана нову књигу? Да ли је већ искристалисан њен наслов и када ће она изаћи пред читаоце?

- Пре два месеца, у издању "Лагуне" и КЦ "Милош Црњански" из Новог Сада, изашле су моје изабране и нове песме, под насловом "Исповест тумача царевог сна". За петнаестак дана, у "Лагуни", светло дана ће угледати моја нова књига "Дукат с ликом старца". Говорим о мојим књигама, а све су то, заправо, дарови Очеви - и видљиви, и невидљиви, и унутрашњи, и спољни. Он нас све дарује, али само они који препознају његов дар, којим нас чини својом децом, знају да ниједно срце скрушено и смирено он неће одбити. Један од врлинских отаца хришћанског истока вели да је то какви смо, заправо, наша судбина, а какви можемо да будемо - да је то ствар духовне праксе. Кад срца, чистога, тог малог сунца вечности, без остатка пребивамо у Оцу, имајући уобличену свест о непостојаности коју називамо животом.


НАГРАДЕ

ЗА свој књижевни рад Селимир Радуловић добио је: Награду "Ђура Јакшић", Змајеву награду Матице српске, Награду "Лаза Костић" и друге. Добитник је и Златне медаље за заслуге председника Србије, Орденa Светог Стефана Лазаревића, Светог синода СПЦ, Медаље Константина филозофа, Словенске уније из Чешке и др. Управник је БМС, потпредседник је Удружења књижевника Србије, члан УО Матице српске и председник УО СНП. Живи у Новом Саду.


ДЕВЕТ ПЕСНИЧКИХ КЊИГА

СЕЛИМИР Радуловић (Цетиње, 1953) објавио је девет песничких књига: "Последњи дани" (1986), "Сан о празнини" (1993), "У сјенку улазим, оче" (1995), "О тајни ризничара свих суза" (2005), "Снови светог путника" (2009), "Под кишом суза с Патмоса" (2012), "О пастиру и камену са седам очију" (2015), "Сенка осмог еона" (2016, 2018), "Дванаест" (2018), књиге изабраних песама: "По лицу ноћи" (1996, 1997), "Књига очева" (2004), "Где Богу се надах" (2006), "Извештај из земље живих" (2009), "Светло из очеве колибе" (2011) и књиге изабраних и нових песама: "С виса сунчаног, страшног" (1999), "Као мирни и светли весник" (2008), "Песма с острва сирочади" (2010), "Дах мале молитве" (2017), "Исповест тумача царевог сна" (2019). У издању СКЗ и "Православне речи" објављена су му Изабрана дела (I-V). Поводом његовог песничког дела објављена су два зборника радова: "Песник ноктурна" (1995) и "Светло из очеве колибе" (2015). О његовом делу објављене су две књиге - Слободан Жуњић - "Лако језгро песништва" и Саша Радојчић - "За светлом из очеве колибе". Издавачка кућа "Чигоја" објавила је, у колекцији "Одговори", књигу разговора Милоша Јевтића са Радуловићем "Очево лице књиге" (2017). Књиге изабраних песама објављене су му на македонском, руском, грчком и немачком језику.