Позоришна критика: Урбано двоструко огледало

Пише Драганa Бошковић

22. 02. 2020. у 14:20

Позоришна критика: Урбано двоструко огледало
"Али град ме је штитио", редитељ Бојан Ђорђев, Ужичко позориште

МИСЛЕЋИ на Фазбиндера, Тања Шљивар је драму "Али град ме је штитио" конструисала око стварног догађаја, демонстрација против отварања нове зграде Европске централне банке у Франкфурту, и око фикције, самоубиства, скоком у амбис са небодера ексјугословенске гастарбајтерке, конобарице Жељане (одлична Тијана Карајичић). Конобаричина појава је Тањи Шљивар дала могућност приказивања света наших гастарбајтера, из разних крајева бивше домовине, свих са једнаком дијагнозом - побећи од беде, понижења, страха за голи живот и егзистенцију, негде толико далеко, да успеш и себе да заборавиш... А то је, јасно је, немогуће!

Жељанин скок са франкфуртске зграде, понављан много пута из разних углова гледања, као у филму, посвета је, можда, Фазбиндеру, али и јасан драмски путоказ, да "сиротиња не умире сам једном", него се кривица предака преноси на будуће генерације, већ рођењем овде проклете бедом, понижењем, немоћи за стварни друштвени отпор... Увођење лика Франкфурта на Мајни (занимљив Душан Радојичић), ауторка је постигла персонификацију урбаног, суровог, свевидећег духа Града, који је насилник и љубавник, као у страшном "Стокхолмском синдрому", када се жртва емотивно везује за киднапера... Жељана сања да заради довољно за "мерцедес", да испуни исту жељу преминулог драгог, а сви остали сањају Жељану...

Бојан Ђорђев је применио исправну редитељску стратегију, да не апсурдизује радњу, него да јој "да људски лик", упркос нереализму, који је основни драмски и сценски поступак ове приче.

Одлазак, више него одбијање да се прихвати стварност (као основа суицида), тачније, можда, "откључава" представу "Али град ме је штитио". Без икакве заштите, без домовине, без анестезије, групу изгубљених у капитализму добро су играли Бојана Зечевић (Наратор), Игор Боројевић (Сарајлија), Момчило Мурић (Ђед Саво), Никола Пенезић (Црногорац), Бранислав Љубичић (Демонстрант), Хаџи Немања Јовановић (Марио Драги), а Тијана Караичић, као Жељана, својом појавом и унутрашњим светлом на сцени проширила је појам носталгије на украс, који никоме није потребан и потенцијално је смртоносан.

Шта смо ми граду и шта је он нама, шта смо ми домовини, и где је она у нама, ко смо ми сами себи и има ли нас?... Без одговора, ова представа поставља битна питања и тиме, неминовно, покреће отпор.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације