АЛЕКСАНДАР ЈОВАНОВИЋ (БЕОГРАД):


1. "ИДЕНТИТЕТ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ", Ненад Николић

(СКЗ, "Партенон")

2. "(ПРЕ)ОБЛИКОВАЊЕ ДЕТИЊСТВА", Зорана Опачић

(Учитељски факултет)

3. "ПЕВАЊЕ И ПРИПОВЕДАЊЕ", Јелена Панић Мараш

(Учитељски факултет)

4. "КОВСКЕ ЕЛЕГИЈЕ", Крстивоје Илић (ЗД "Први српски устанак")

5. "ПАНОНСКИ ПАЛИМПСЕСТИ", Слободан Мандић ("Агора")



Н. Николић је укрстио разумевање најбитнијих књижевних и идентитетских питања и основних полазишта наших најзначајнијих историчара књижевности са јасним и прецизним излагањем које, упркос обиму књиге, не допушта читаоцу да одустане до краја. З. Опачић књижевност за децу тумачи и самерава у контексту националне и светске књижевности, али и у контексту настанка и развоја образовног и просветитељског појма детињства, без којег ове књижевности не би било. Није довољно рећи да је она у врху српске науке о књижевности за децу и младе, она је тај врх. У вредној и доследно написаној књизи Ј. П.


Мараш испитује природу и поетичку самосвест српске књижевности за децу и младе, почев од готово непознатих песама овога жанра В. П. Диса до наших савремених песника. Спајајући мотиве и реторски замах традиционалне родољубиве лирике са искуством савремене поезије, дирљиву оданост култури и звук долазеће апокалипсе, К. Илић је умногоме заокружио свој опус. У основу дела С. Мандића смештен је сеобни усуд нашег народа, тачније живот херцеговачких колониста у средњем Банату. Читав спектар ликова покушава да се снађе и укорени у равници, у широком распону од комичног до меланхоличног и трагичног.



ИРЕНА ЈАВОРСКИ (БЕОГРАД):


1. "ПАС И КОНТРАБАС", Саша Илић

("Орфелин")

2. "ТОПЛО БИЉЕ", Бојан Васић

(Културни центар Новог Сада)

3. "ТЕКСТУАЛНИ ИЗРАЗ ЏОРЏА ХАРИСОНА", Милица Арамбашић

(Orion art)

4. CONDITIO AHUMANA, Андрија Филиповић ("Карпос")

5. "УСТА БЕЗ КАПАКА", Горан Коруновић ("Контраст")


У свом роману С. Илић се бави универзалним односом који се успоставља између сваког слободног, мислећег појединца и друштва, огледаног у институцијама и њиховим механизмима. Па тако, лудница у Ковину постаје централном метафором њиховог сукоба. Збирка поезије Б. Васића издваја се својом непретенциозношћу и огољеношћу у обради и избору тематике, коју карактерише повратак љубавној лирици (песнички врт је уједно и љубавни, песнички језик "неће појам").

У прегледној теоријској студији М. Арамбашић примењује културалне и књижевне теорије на текстове популарне културе - песме "Битлса" које је написао Харисон - тиме покушавајући да да свој допринос проширењу домаћег поља науке о књижевности. У студији А. Филиповић мапира правце (као и њихове представнике) развоја постделезијанске филозофије у савременој хуманистици и теорији који се групишу око појма антропоцена (скованог да означи нашу епоху као епоху у којој је човек изједначен са геолошким силама), примењујући их и на анализу примера из књижевности. Збирка песама Г. Коруновића представља својеврсно ониричко и аутопоетичко путовање ка одсутном "Гласу" (инспирацији, надахнућу).



ВИКТОР ШКОРИЋ (НОВО МИЛОШЕВО):


1. "ЧВОР НА ОМЧИ", Драшко Сикимић

(ЛОМ)

2. "МОЈЕ", Срђан В. Тешин

("Архипелаг")

3. "РОМАН РУБИКОВА КОЦКА", Саша Радоњић

("Соларис")

4. "КАМЕН, ПАПИР, МАКАЗЕ", Драган Марковић (ЛОМ)

5. "УНУТРАШЊЕ НЕВРЕМЕ", Катарина Пантовић (Матица српска)


У 2019. години бележимо излазак многих књига које су важне поетичке тачке у опусу њених аутора. Велики закорак из поезије у прозу учинио је Драшко Сикимић који је својим романом првенцем утабао могући пут својој стваралачкој одисеји. Са друге стране, већ осведочени прозни стваралац Срђан В. Тешин у својој књизи бави се напуштањем поезије у његовом препознатљивом стилу.

Ова књига је до сада највиша тачка Тешинове стваралачке интроспекције. Саша Радоњић такође чини удаљавање од свог ранијег стваралаштва, али постмодерни дух његове прозе и даље се препознаје у роману "Роман Рубикова коцка". Већ годинама пажљиво радећи на својим стиховима Драган Марковић је издао књигу "Камен, папир, маказе" која представља брушени, да не кажемо цизелирани спој звуковног и смисленог. Напослетку, књига Катарине Пантовић јесте прва књига ауторке и представља њен важан поетички темељ у поезији.


Прочитајте и:Награда Меша Селимовић: Још три дана гласања



МИЛЕ ТАСИЋ (СУБОТИЦА):


1. "ЈОВАН ХРАНИЛОВИЋ", Драган Вукшић

("Прометеј")

2. NON IMPRIMATUR, Дејан Вукићевић

(НБ "Влада Аксентијевић", НБ "Димитрије Туцовић")

3. "НЕШТО ШТО СТРАШНО ПОДСЕЋА НА ЖИВОТ", Небојша Миленовић

("Академска књига")

4. "СУВА ИГЛА", Радивој Шајтинац ("Геопоетика")

5. "ЦРНА КЊИГА", Лука Трипковић (Booka)



Књига Д. Вукшића на ауторитативан и аргументован начин прати животну причу неоправдано заборављеног Јована Храниловића са посебним освртом на његову улогу у драматичним тренуцима ослобађања војвођанског простора новембра 1918. године пред окончање Великог рата. Водећи хронолошку причу о вечним забранама у литератури Д. Вукићевић расветљава неке до сада непознате забране, као и оне које су и данас у савременом свету присутне. Н. Миленковић нам приближава животну и уметничку личност мултимедијалног уметника Славка Матковића, недељиву у сваком погледу, истичући стваралачку оригиналност једног од првих концептуалних стваралаца у нас.

Сјајном приповедачу Р. Шајтинцу који вешто води причу није ни најмање засметало да је смешта у, тек на први поглед тривијалном ареалу, да је конструише са препознатљивим јунацима, на први поглед незанимљивим, те да је води кроз време ненаклоњено халапљивом животу. Вредно литерарно остварење младог и талентованог Л. Трипковића видовито и пророчки нуди никако осунчану будућност на овим просторима. Просејавши, чини се. заблуду велике нам државе, дрско нам разоткрива неизмерену количину енергије, на жалост и живота, коначно бачену у срамотну историју.


МИЛИЦА МИЛЕНКОВИЋ (СВРЉИГ):


1. "РОДИТЕЉИ", Ђорђе Д. Сибиновић

("Службени гласник")

2. "ЗНАЧЕЊЕ ЏОКЕРА", Владимир Пиштало

("Агора")

3. "СОБА 427", Јадранка Миленковић

("Арете")

4. "ЈЕГЕРМАЈСТЕР", Дарко Тушевљаковић ("Архипелаг")

5. "ПОСЛЕДЊИ МУШКАРАЦ", Мухарем Баздуљ ("Вулкан")



Књига Ђ. Д. Сибиновића архетипско поставља у средиште човекове личне драме опомињући нас на злокобно понављање једног егзистенцијалног кључа било да је његово место српско село, антички театар или светска метропола. Дело В. Пиштала темељи се на форми есеја виђеног као "мишљење", "гејзир радости, змија и фалус" и тиме дубоко задире у теме којима се аутор бави на њеним странама, на раскршћу између "Србије и Америке, прошлости и садашњости, концепције и перцепције, идеје и слике".


Роман Ј. Миленковић парабола је стварности којом је ауторка проговорила из угла маргинализоване групе жена постављајући их на пиједестал вечитих Шехерезада наше и светске литературе. Д. Тушевљаковић преиспитује актуелну тему преплитања сна и јаве, колективног и индивидуалног, ероса и танатоса, крунишући своје дело измишљеним ликом Јегермајстером достојним светских ликова какве су још створили Гете, Хофман и Булгаков. Роман М. Баздуља у средиште своје приче поставља два пола, мушкарца и жену, показујући прстом у фиктивну будућност као место овог романескног путовања од Сарајева до Барселоне и од Беча до Филаделфије.