У САДА најистакнутијој приватној галерији, са квалитетним програмом, своје слике представио је професор Факултета примењених уметности у Београду и Факултета техничких наука у Новом Саду, уметнички крајње ангажован сликар, скулптор и мултимедијални стваралац Марко Лађушић (1967).


Слике са изложбе коју је назвао "Шума бара ливада" постављају горуће питање смисла и опстанка те врсте уметности у хај-тек дигиталној ери виртуелне реалности и надолазеће роботизације. Лађушић мисли да савремено сликарство треба да избегне замке баналног преношења стварности, те да сликар мора да узме у обзир искуства целокупне историје (пост)модерне уметности. Изгледа да је прошло време када је уметник могао да се ослања само на свој инстинкт. Зато овај стваралац превреднује историју пре свега апстрактног сликарства, у његова дела мањих и већих формата уткани су многи принципи редукционизма (пост)модерне.


Када их посматрамо или вреднујемо, морамо имати у виду три века таквог стваралаштва. Лађушић рачуна на Сезана, Мондријана, Кандинског, Клеа, Бриџет Рили и правце као што су оп-арт и нео-гео, не би ли стигао до неке врсте синтезе тих искустава. Његов редукционизам парадоксално је ликовно богат, свођење слике на линију и боју а композиције на хоризонтална геометријска тежишта, код њега је вишеслојно и садржајно. Он мисли да данашња слика, у доба после постмодерне, ма колико била апстрактна и сведена, не сме да изгуби ликовност, лепоту ликовних односа и материје, фину површину и блага сазвучја боја.


Лађушић врши напад на ретину, његово је сликарство ретинални атак као код Мирослава Шутеја, али се та агресија догађа на микроплану, у области детаља, често решених старом методом суперпонирања. Цело дело је складно, хармонично, а детаљи ма колико колористички различити и независни уклопљени у слику мелодичне структуре. Уметник очигледно ствара системски, узимајући у обзир многе слојеве историје слике.


Наслов изложбе "Шума бара ливада" бива јаснији ако имамо у виду идеју Ролана Барта и пре њега Бодлера о уметности као царству знакова и шуми симбола. Ове слике су најпре на савремен начин превредновани пејзажи, са свим богатством које природа нуди. Зато делују и као палимпсести, трагања за хоризонтом, слојевита набојавања и окидачи за осећања. Испод неких апстрактних схема је људски лик, у дела су учитане форме, не би ли деловала сублиминално. Лађушић не тежи отуђењу и стога је његова хуманистичка, еколошка апстракција сада крајње напредна. Уместо безбројних хладних и отуђених монохрома у новијој уметности, сликарства "тврде ивице" или концептуалних дезинформација, он заговара израз топао у боји и природан, сликање пријатно за око, богато у детаљу и визуелно снажно. Са њим излазе пред посматрача најважније, пиктуралне вредности, уметности као колористичког, оптичког и поетичког система.