БИО је посебан и наочит. Висок, крупне грађе, продорних очију и гривом неукротиве косе, није нигде остајао непримећен. Уз такву спољашност ишла је и велика памет, она са којом је отишао у Пешту да студира права. И не само да је дипломирао, него је и докторирао, и то на ла-

тинском, у двадесет петој години. Требало је имати заиста посебан рад па усред Пеште докторирати пред комисијом састављеном од најученијих људи пештанског Универзитета на тему Законика цара Душана. Дисертацију је написао на латинском, и тако је и брањена. Лаза Костић постао је доктор правних наука за целу територију царевине, чак и за Беч, за који су важили посебни услови. Остало је записано да је, поред бриљантног знања, кандидат извео читаву представу својим излагањем и ораторским способностима.

Олуја се обрушила на њега једног јулског дана када је отишао да проведе летње месеце у летњиковцу пријатеља Дунђерских у Чебу (данас Кулпин). Богата породица са петоро одрасле деце, сви образовани, гостољубиви, добронамерни. Место где се окупљао неки фини свет, разговарао, музицирао, госпођице су носиле дивне тоалете и обожавале стихове. Педесетогодишњи Лаза је још увек згодан и стасит, у коси ниједна седа, леђа права а покрети живахни, иако средовечан, полетнији од већине младића. Моменат када угледа, иза прозирне завесе на прозору, најмлађу ћерку Дунђерских, Ленку, био је Аморова освета за све оне стреле које је годинама одапињао. Учинила му се као привиђење, небеска слика виле која је залутала у земаљски свет. Била је посебна колико и он. Висока, танкострука, плаве косе и још плављих очију, видело се пе свему да је принцеза која је обожавана од родитеља, али и од сваког ко је имао прилику да је упозна. Школована и образована, крцата талентима и врлинама.

Она је знала да је посебна. Својом појавом привлачила је пажњу по Бечу, куда су је водили, у Венецији су се окретали за њом, у Пешти је већ била позната као девојка коју ће само најбољи моћи да просе. А она није желела ниједног од тих, најбољих. Њу је на први поглед освојио овај песник који је био вршњак њеног оца, тридесет година старији, познат по чудном понашању и ни по чему приличан њеној младости и друштвеном статусу.

Целог тог лета лебдела је нека чудна магија на имању Дунђерских. Љубав је била опипљива у ваздуху, исијавала из ово двоје посебних. Никада нису једно другом изјавили љубав, али су знали да су у оном другом изместили и ћелије у телу и мисли преокренули наопачке.

Она га је отворено обожавала и питала – зашто се ја не бих могла удати за вас једног дана – а Лаза је преклињао да се уда и ослободи га себе. „Нисам ја вас ни по чему достојан“, рекао јој је, и умро тог тренутка.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Две жене у замршајима Лазине душе


Судбоносни потез вуче Лаза. После дванаест година одлучује да се ожени Јулијаном, која већ има 46 година, а он 54. Остарила је чекајући га дванаест дугих година и била спремна да га прими иако је знала да је не воли. Ленка је скрхана. Потпуно је покошена Лазином женидбом и не може да схвати, како је то могао да јој учини?

Не зна тачно где се налази душа, али слути да је смештена у сваком делу тела, јер је сваки боли. „Нашто живот?“ уписује у дневник.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Опрости, мајко, много сам грешан


Лаза и Јулијана одлазе у Венецију, по уобичајеним правилима за тек венчани пар. Није Лаза жељан ни пута ни Венеције, али жели да побегне што даље, да се диви лепотама и уметности, да му нешто заокупи пажњу. Тамо га је и затекла вест о Ленкиној изненадној смрти. Дубоко потресен, одлази у највећу венецијанску цркву, пали свећу и почиње песму која ће га прославити мимо свега што је написао – Santa Maria Della Salute. Тек 1909. објавио је песму Santa Maria Della Salute и уписао се у вечност. Једна од најлепших љубавних песама носи у римама лик Ленке Дунђерски.