Момчило Мома Антоновић био је прослављени професор и декан београдског Факултета ликовних уметности, кога су студенти волели. Рођен је у Крушевцу 1938. а преминуо у Београду 2019. године у осамдесетој години живота. Годину дана после његовог одласка мала група пријатеља коју чине историчар уметности Душан Миловановић, уметнички фотограф Рајко Каришић, Драган Бартула и Саша Марин у београдској Галерији 73 приредила је изложбу "Омаж пријатељу". Састоји се углавном из новијих Антоновићевих радова, слика а не цртежа. Он је у једном свом периоду био и самосвојан цртач, са циклусом еротских цртежа, појавно између Пикасових и експресионистичких, али са дозом наглашеног ирационализма. Било је то освежење у свету врхунског цртежа који се негује у Београду, а мање у Србији и Црној Гори. Као и Пикасо, Антоновић се никада није одрекао реалног света, увек је чувао везу са људима, предметима, архитектуром и природом Србије, не прешавши никада у потпуну апстракцију. Због тог, дубоко унутрашњег разлога, а не стога што је у позном стваралаштву прешао на мотив цркве, посебно оне Светог Саве на Врачару, његова уметност је хумана, посвећена човеку.

Ликовну академију дипломирао је 1963. године у класи професора Недељка Гвозденовића, од кога је доживео њему најдрагоценије признање и подстрек поводом своје прве самосталне изложбе у Галерији Коларчеве задужбине. Припада славној генерацији Радислава Тркуље и Тодора Стевановића, сликара који су успели да се отргну од утицаја своје средине, не следивши ни тада актуелан енформел, Медиалу или нову фигурацију. Прве слике после студија најавиле су овог сликара као значајну појаву, биле су особене и другачије, догађај на ликовној сцени, невиђени спој апстрактног и фигуративног, експресивних и реалних елемената, живог колорита и смеле композиције. Свестан тога Живојин Турински написао му је један од најбољих краћих текстова у историји монографија о српским уметницима.

Мома Антоновић није био слеп за досеге српске фантастике, има понечег и од Уроша Тошковића и Георга Гроса у његовом ликовном свету, али и естетике Хаима Сутина и међуратних експресиониста, посебно Игњата Јоба и Јована Бијелића. Као сликар и цртач неговао је деформацију, стваралачко начело изобличења стварности, не би ли допро до дубљег психолошког исказа. Зато се овај сликар толико бавио главама, попут двојице цртача, Тошковића и Драгана Лубарде, који има циклус "1001 глава". Сликарство Момчила Антоновића у знаку је великог замаха, полета, покрета и узнемирености коју је гасио молитвеним представама српских цркава. Међу њима је проналазио свој мир, толико задивљен белином Цркве Светог Саве на Врачару. Неког пролазника питали су да ли је тај храм добро осветљен ноћу. Наш храм увек светли, одговорио им је. Тако и блиста у живом, грчевитом колориту, последњег циклуса слика овог уметника.