КАД сам видео то чудо које се са људима дешава на Голом отоку, помислио сам да неко мора да пише о томе. Чекао сам тридесет година да неко заиста напише нешто озбиљно, а писали су обично они људи који су тај логор измислили или водили. И тако је дошло време када сам рекао себи - ово ћеш морати ти да пишеш.

Рекао је ово приповедач, романсијер и драмски писац Драгослав Михаиловић, примајући из руку Емира Кустурице "Велику награду Иво Андрић", за целокупни књижевни опус, која се састоји из повеље и новчаног износа.

На свечаности у Андрићевом институту у Андрићграду, Михаиловић је окупљенима, међу којима су били и његова супруга, ћерка и син, али и претходни лауреати Горан Петровић и Владимир Кецмановић, прочитао свој запис из јуна 2006. године, који је насловио "Да ли то долази госпођа Смрт". У њему је описао период борбе са туберкулозом, после објављивања поменутих књига о Голом отоку.

- Свакоме писцу награде значе, јер обележавају неко расположење према једној његовој књизи или према више њих, и то је увек задовољство за човека који је посветио многе дане тим рукописима - закључио је Михаиловић.

Истоимено признање за најбољи роман припала је ове године руској књижевници Гузељ Јахиној за дело "Деца Волге", у издању "Самиздата Б 92", и у преводу Наде Петковић.

Добитница је у својој беседи поручила да се веома радује што јој је указана част да се нађе у Андрићграду, и да је захвална на високом вредновању њеног романа "Деца Волге" (или "Децо моја" како гласи назив у оригиналу).

- Позната изрека вели: "Народ који не познаје своју прошлост, не заслужује да има будућност". Може ли се онда рећи да се Иво Андрић, бавећи се брижљиво и пасионирано прошлошћу своје земље, на тај начин бринуо о њеној будућности? Чини ми се да може. Његови најпознатији романи - "На Дрини ћуприја", "Травничка хроника" и "Госпођица" су, поред осталог, историјски романи. Сва три су написана у Београду за време фашистичке окупације, у некој врсти кућног притвора. У таквим условима физичке неслободе, у страшном ратном времену, пишчева је мисао стекла истинску слободу. Занимљиво је да се историјском прозом Андрић почео бавити тек пошто је постао дипломата: актуелна политика потакла га је да порине у прошлост - у потрази за одговорима - рекла је Јахина.

С једне стране, по њеним речима, Андрић је за Босну и Србију постао својеврсни genius loci (покровитељ, дух места), а са друге, приповедајући о конкретном географском поднебљу и стварним историјским догађајима, он казује о стварима које имају универзалну људску вредност, о вечним темама.

- Његова основна тема је судар различитих култура, њихова коегзистенција, укрштање и прожимање. Четири света преплићу се у његовим романима - муслимански, православни, католички и јеврејски (заправо, има их више, али ово су четири главна). Ти светови се сукобљавају и мире, живе једни крај других, уче једни од других, убијају једни друге... настоје да схвате једни друге, обмањују и изневерују. Граде и разарају мостове. Данас је ова тема посебно актуелна. И то не само на Балкану, већ и у читавој Европи, на Кавказу, у Великој Британији, Југоисточној Азији. У условима светске глобализације народи се наново уче да живе заједно, утичући једни на друге и борећи се за сопствени опстанак - истакла је добитница.

Гузељ Јахина је затим говорила о ономе што је подстиче на писање, о теми суживота народа и народности, која је решавана у Совјетском Савезу на врло специфичан начи

Прочитајте још - Михаиловићу "Велика Андрићева награда": Уручење признања на свечаности у институту у Вишеграду на Савиндан

- Од средине 19. века за царску Русију говорило се да је "тамница народа" и бољшевици су јавно декларисали преображај те тамнице у велику и сложну породицу под брижним оком Стаљина - "оца народа" (то му је био званични надимак). Међутим, права породица из ње никада није нестала. Неки народи постали су сирочад - као, на пример, совјетски Немци, који су 1941. масовно депортовани из свог родног краја, са обала Волге. О том народу и његовој историји говори роман "Деца Волге". Главни јунак романа, сеоски учитељ Јакоб Иванович Бах, не гради мостове - напротив, он жели да оде на опустелу обалу Волге и тамо се сакрије од злог времена, од историјског процеса. И доживљава пораз: није могуће живети у земљи без додира са њеном историјом, пре или касније - постајеш део историје своје земље.

Гошћа је истакла да су данашња политичка збивања у свету веома турбулентна.

- Понекад се стиче утисак да клизимо уназад, у прошлост, и да Велика историја прети да се понови. Та бурна дешавања руше многе, већ изграђене и успостављене везе. Значи, треба их поново стварати - поново градити мостове, понајпре мостове културе. Роман "На Дрини ћуприја" завршава се сценом рушења моста који је постојао четири стотине година. Данас, међутим, мост на Дрини опет стоји и служи људима. Вероватно је то судбина сваког моста - да буде повремено рушен, како би нам потом пружио прилику да га изнова саградимо - закључила је Јахина.

Професор Јован Делић, председник жирија, који су чинили и Желидраг Никчевић и Мухарем Баздуљ, говорио је о блискости награђених писаца.



- Има неке више правде и нешто више од коинциденције у одлуци да се "Велика награда Иво Андрић" додели Гузељ Јахиној и Драгославу Михаиловићу: Обоје писаца су својим првим двема књигама стекли велико место у књижевности - Михаиловић приповедачким венцем "Фреде, лаку ноћ" (1967) и бриљантним кратким романом "Кад су цветале тикве" (1968), а Јахина својим романима "Зулејха отвара очи" (2015) и "Деца Волге" (2018) - и постали књижевна имена првога реда, остваривши дела непролазне вредности. Обоје су отворили дуго табуиране теме логора и идеолошких злочина, а надасве узалудне патње и страдања; обоје су из крвавог грумења живог живота стварали уверљиву, болну и емотивно снажну књижевност. Обоје су се бавили књижевним јунацима у вртлозима историје, којима је историја постала судбина, и које је нека невидљива рука водила онамо куда они нису хтели ни слутили - рекао је Делић.

Лауреати су, по његовим речима, активирали неколико великих архетипова којима су остварили универзалне вредности својих дела. - Обоје поштују чар дијалекта и живе речи. Обоје показују изузетну осетљивост за патњу деце и животиња - апсолутно недужних и невиних бића. Обоје су - свако на свој начин - блиски Иви Андрићу. Тако се у Андрићграду, на Светога Саву Српскога, један српски писац у дубокој зрелости и једна руска списатељица татарског порекла у пуној стваралачкој снази, показују као веома блиски ствараоци. Чуда се догађају и у књижевности и у животу - истакао је Делић.


КУСТУРИЦА: СРПСКИ ЈЕЗИК КАО ОРУЖЈЕ

ДИРЕКТОР Андрићевог института Емир Кустурица истакао је да му је изузетна част што су успели да српски језик буде оружје, да не буде искључиви повод за ову награду, него и да се домаћи писци укрсте са онима који пишу на кинеском, руском, француском, немачком....


- Ко би рекао да се у Вишеграду једна награда издваја по томе што препознаје не само књиге које вреде него и које се читају, и што у овом граду можемо да угостимо најзначајније писце наше епохе - рекао је Кустурица, поводом петогодишњице додељивања "Велике награде Иво Андрић", и позвао све досадашње добитнике да буду гости на Мећавнику и тамо започну нове књиге.