БЕЗ обзира на то што је минуле године централни објекат Музеја Југославије, Музеј "25. мај", био под реконструкцијом, комплекс који чува сећање на земљу које више нема, оборио је властити рекорд посећености. Походило га је 10.000 више људи него претходне године, када је посета била 120.000.

За "усељење" у обновљени ентеријер здања које је пројектовао чувени архитекта Михајло Мика Јанковић, у децембру су отворили две поставке које се из различитих углова баве и даље актуелним феноменом Југославије. Да је то тема која нас веома дотиче, управо указује популарност овог музеја, како код домаће, тако и код публике из света, али и региона, како се сада зову некадашње југословенске републике.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Zgrada Muzeja "25. maj" pre dve godine bila pred pucanjem, večeras će ponovo primiti publiku

Поставка "Деведесете: Речник миграција", Ане Панић и Симоне Огњановић (добитница награде "Лазар Трифуновић" за текст у каталогу) расветљава болну деценију распада кроз радове 30 уметника, док су у "Пројекту Југославија" (сарадња са платформом "Киоск") Ана Адамовић и Милица Пекић разговарале са 100 људи, трагајући за одговором где су нестали постулати на којима се држала социјалистичка заједница Јужних Словена.

- Тема којом се бави наша изложба је тешка, трауматична и политички осетљива, а циљ је био да тај период приближимо млађим генерацијама, које у школи недовољно уче и о Југославији, а поготово не о деведесетим и миграцијама - каже, за "Новости", Ана Панић, додајући да је поставка "Деведесете: Речник миграција", део ширег европског пројекта, у коме су учествовали заједно са музејским институцијама из Словеније, Велике Британије и Аустрије.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Likovni spektakl u Muzeju "25. maj"

Да би млађи гледаоци разумели радове о нечијем одласку из Србије, или долазак овде људи који су бежали од оружаних сукоба у Хрватској или Босни, уметничка дела морала су да буду стављена у историјски контекст, прича саговорица:

- Тако је настао наш речник миграција, јер смо желели да избегнемо отуђени, административни језик. Хтели смо и да буде различит, јер су миграције овде биле на свој начин специфичне и другачије од оних у свету. Покрили смо све миграционе процесе, укључујући и интерно расељавање, када је у питању Косово, организовани долазак кинеских држављана...

Иако су своје истраживање започеле са историјске дистанце од три деценије, ауторке су се, објашњава Панићева, суочиле са чињеницом да о том периоду постоји тек понека социолошка или антрополошка студија и мало историјских текстова.

- Демографи су најдаље одмакли, јер имају прецизну фактографију колико је људи отишло у које земље - наставља саговорница. - Кренули смо од уметника и њихових радова јер су они били актери сећања, бележили у делима шта се дешавало око њих.
Занимљиво је да је већина имала мигрантско искуство. Неки су у Србију дошли као избеглице, други још живе у иностранству. Поред уметника у ову причу укључиле смо и активисте и невладин сектор који делује на пољу уметности. Изложба се бави и онима који су остали, и на неки начин били избеглице у својој земљи.
Из свих збирки МЈ, Ана Адамовић и Милица Пекић одабрале су описе 100 експоната (картице на којима пише када су и од кога предмети добијени и шта представљају). У "Пројекту Југославија" затражиле су од својих саговорника, из свих крајева некадашње земље (најстарији је рођен 1920, а најмлађи 1991. године), да изнесу своје мишљење о ономе што је у тим картицама написано.

Предмети (картице) су бирани, како за "Новости" објашњава Ана Адамовић, тако да одсликавају основне идеје бивше државе - антифашизам, братство-јединство, несврставање, самоуправљање; њене битне карактеристике - еманципацију жена и радника, прогрес, али и проблеме - култ личности, идолопоклонство...

- Без закључака, порука и препорука, желели смо да разговарамо о тим темама, јер су многе и данас присутне - каже Адамовићева. - Сада су нам пуна уста антифашизма, али и фашизма. Многи једни друге називају фашистима, а најчешће се и не схвата шта тај појам значи. Бавили смо се тиме како се прави култ личности и у овом нашем времену.

Саговорници су им били људи који су живели у Југославији, а међу њима и они који су утицали на политику, јавни живот и културу те земље.

- Разумљива је и носталгија са којом говоре о Југославији, јер је она одраз садашњости, а не прошлости. Не би се људи, после 30 година, са емоцијама освртали на живот у тој земљи, да нам цвета хиљаду цветова. Већина саговорника песимистички говори о својим државама, као и о томе где се сви заједно данас налазимо, на шта пристајемо, како нас третирају, како себе третирамо... Национални лидери су своје земље претворили у неолибералне, маргинализоване колоније. И док се пред својом јавношћу бусају у снажне груди, продају шта год стигну - закључује Ана Адамовић.

Инсталација "Некад и сад"

ИЗБЕГЛИШТВО КОД РОЂАКА

- ИЗБЕГЛИЦЕ су најчешће долазиле код рођака. Светске хуманитарне организације стално су биле збуњене да постоји велики број избеглица, а веома мало људи у колективним центрима. Многи људи, у свим крајевима Југославије, остајали су тада без држављанства. Најдрастичнији је вероватно пример Словеније, са 30.000 људи "избрисаних" из тамошњег држављанства - прича Ана Панић.

Додаје да је део поставке и пројекат Војвођанског грађанског центра "Неиспричане приче" који се бавио принудним мобилизацијама избеглица деведесетих.

НАРОД НИЈЕ БИО НЕДУЖАН

ЉУДЕ који су активно учествовали у градњи и разградњи Југославије, питали су ко је рушио ту земљу, када сви тврде да они то нису радили, објашњава Ана Адамовић:
- Мало њих је означило стране силе као оне који су рушили Југославију. Међу нашим саговорницима кристализовала се свест да смо је рушили ми - Југословени. Ипак смо се ми поклали и етнички чистили. Ствара се та свест да народ није био недужан у том процесу који се десио. Југославија се није само распала, већ се распала у крви до колена.