ЗНАТЕ ли где су најбоље идеје, оне које ће Европу заглављену у регресији обновити?
Нису код тридесетогодишњака у напону снаге ни код прекаљених стараца, већ код деце тинејџерског узраста. Они су другачији од нас, бољи су, неоптерећени су нашим "коферима" и пуни су знања, и зар то није фантастично?

Овим речима један од најуспешнијих филмских "сликара" нашег континента, италијански редитељ Паоло Вирци, за "Новости", започиње причу о својим омиљеним темама: будућности Европске уније, либералном капитализму "пред издисајем", геполитичкој сутрашњици света и свом најинтригантнијем остварењу "Људски капитал".

- Уз књигу Бријана Килија као литерарни предложак, моја размишљања и догађаје после 2010, а ту мислим на банкрот великих фондова, настала је идеја за филм "Људски капитал". Светска економска криза, тај колапс једне огромне илузије, изазвала је велику фрустрацију и трагедије широм света. На књигу сам налетео сасвим случајно, реч је о младом америчком аутору. Није бестселер, али је веома оштра и прецизна у изразу. Има и интересантан заплет који је савршено одговарао мојим размишљањима. Дакле, украо сам заплет и ликове, дивно развијене на тих 400 страна... Душу тог романа сам из америчке државе Конектикат преселио у Италију, па је настао један веома италијански филм.

* Збивања сте преселили у Бријанцу, регију око Милана, италијанске финансијске престонице...

- Бријанца је наш центар економије и финансија са јаком индустријом. Догодило се да су многи индустријалци били на издисају под теретом дугова после 2010. То је иконично место за нас. Дозволите једну дигресију... Видите како свет постаје све мањи и даље... Погледајте, ево нас у једном селу у Србији, а на зиду је фотографија, огроман портрет Лукина Висконтија. Чаробно, зар не? Један од његових првих великих филмова из ере италијанског неореализма, "Опсесија" из 1943. такође је базиран на америчком роману. Замислите мене Римљанина или Висконтија, људе из "пупка света", а тако су велики утицај на нас извршили амерички уметници, у два потпуно различита времена.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Одушевљени Андрићградом: Гости Међународног филмског фестивала "Кустендорф" на отварању изложбе "Модерна"

* За данашњи капитализам тврдите да је неодржив и то је један од главних мотива у вашем филму. Откуда такав став?


- Сада је то очигледно да је капитализам неодржив. А то није било нимало очигледно после пада Берлинског зида и колапса целог Источног блока, заједно са социјалистичком економијом. Цео свет је тада упао у један наратив. Капитализам је постао једина реалност овог нашег света. Посматрали смо га као једини систем који може омогућити напредак, прогрес, слободу, људска права... А ево нас неколико деценија касније, тај свет се руши и код мене, у Италији. Западна демократија је све ломљивија, угроженија. Зато се многи данас кладе на потпуни колапс. Ја имам умереније гледиште.

* Шта је реална алтернатива за успостављање сигурне економије и социјалне правде, је ли то шведски модел?

- Дуго смо имали супротстављеност Запада и Истока, тај дуализам геополитички, дакле биполарни свет, али треба ипак да прихватимо да је ова идеја поништена и да не постоји више. Готова је. Имамо други конфликт данас. То је однос између веома малог броја људи који владају светом и остатка планете. Ти владари света седе и у Њујорку, у Силицијумској долини, једнако као и у Москви, у Кини... То је један клуб. Повезан је са најмоћнијим политичким лидерима. Они покушавају да ослабе демократију, јер је то начин да чвршће и дуже владају светом, самим тим и социјалним приликама. Трампа и Путина видим као партнере. Они то јесу. И функционишу кроз ширење лажних вести, црне и фаталистичке пропаганде страха, кроз слабљење пројекта уједињене Европе...

* Слаби ли демократију и то што у Европском парламенту нису изабрани политичари, већ делегирани, за њих нико никада, нигде није гласао?

- Европски сан је добар сан, кад ме већ то питате. Али, не ради ефектно. Ево примера, моја ћерка, најстарије дете Ана, сада има 30 година и део је "Еразмус генерације", тог образовног система. Она је расла и школовала се у Лондону, Копенхагену, Берлину, Риму и Барселони захваљујући овом уједињењу Европе. Раније је то било незамисливо. Она је дете нове идеје о свету. Видите, Европа је у прошлости платила огромну цену национализма. Ми смо данас одступили од ове европске идеје, нажалост, па се плашим да опет не платимо прескупо ову регресију. А ви ми ипак причате о технократији, бирократији којој је ваша земља платила скуп данак, па вас разумем...

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - ПАОЛО ЗУКА ПРВИ ПУТ У СРБИЈИ: Публика је жељна смеха

* Питаћу вас филмски, сетимо се и Вендерсове "Лисабонске приче", тих сцена Европе без граница, зар то није помало наивно схватање из данашњег угла?

- Слажем се са тим да у Европи влада, како је раније речено, политичко подземље. Али реците ви, шта је решење? За мене, то није брисање европске идеје, већ њено поправљање, усавршавање. Сетите се ви, као победници Другог светског рата, да је данашња Европа настала на рушевинама те катастрофе. За мене је уједињена Европа дивна идеја, а то што је проституисана захваљујући неодговорним елитама, па хајде да то поправљамо, не да Европу рушимо. То је визија настала под притиском фашизма, сетимо се тога, чак и ако знамо да ствари нису испале како треба. Ја сам за то да се овај сан сачува. Нема се где назад, потребно је пуно поправки. Демократија је процес, често мучан. Демократија собом носи конфликте. Није то баш визија раја, али морате је хранити, култивисати, јер доноси одговоре за будућност. Мој сан је социјалдемократски, јер у њему видим добре школе, болнице, добар положај свих. Али, ваша публика ће ме можда схватити преозбиљно, ја сам нека врста комедијаша који има неке идеје. Имам их као грађанин осетљив на нашу стварност, а она инспирише моју уметност.

* У коју мету уметност "гађа", богате владаре света свакако не дотичу уметничка виђења стварности?

- Мета је осталих 99 одсто популације. Као у овом новом филму "Џокер", који ми се свидео. Нека се подигне тај бес, та фрустрација огромне већине. Нека генерише промене. Ми имамо данас наратив дистопијске будућности. Сећате се Куароновог филма "Деца човека" са Клајвом Овеном. О друштву где се више не рађају деца... Наша садашњост је марш у катастрофу и изгледа нам незаустављив, јер људи осећају немоћ пред политичком и економском силом. Треба нам храброст да такав црни наратив мењамо. Да ширимо гласове позитивизма, јер морамо опстати. Изненађујуће је да добре идеје данас долазе од младих генерација.

* Често у последње време наводите пример Грете Тунберг...?

- Она је потпуно аутентична, говори једноставним језиком. Ефектна је и постигла је много више него цела булумента еколошких покрета заједно... И видите шта јој се дешава? Владари света са свих страна релативизују њену појаву. То чине због онога о чему смо малопре говорили, да их не би угрозила. Она је назнака генерација које незаустављиво долазе.

* У жирију сте "Кустендорфа". Недавно завршено издање обележила је подршка учесника Џулијану Асанжу, шта ви мислите о њему?

- У почетку сам био веома заинтересован за његов рад. Реч је о човеку који је директно напао Стејт департмент, обелоданивши "строго чуване тајне". То је тај величанствен, бољи део приче. Касније, видео сам да се нешто променило. Наравно, ја сам против тога да он буде у затвору, против сам угрожавања његовог здравља и живота, требало би га ослободити...

* Постоји дакле једно "али" у вези са Асанжом?

- Видео сам неке документарце о његовом боравку у "кућном затвору" у амбасади Еквадора. Мислим да је изгубио осећај за реалност. Посматрам га зато не као хероја, пре као жртву. Дакле, заштитимо жртву.

* Италијански филм на интернационалној сцени веома је успешан. Који су изазови пред ауторима данашњице?

- Две ствари се дешавају. Једна је та нова могућност да људи свој глас пусте по целом свету, јер нове платформе то дозвољавају. Истовремено, ове платформе имају своје формате, своје контексте и захтеве, па постоји ризик од губљења идентитета, наших наратива и тема, наших аутентичних прича, дакле, ризик од губитка оне ауторске суштине уметности. Постоји и ризик од губљења нашег језика, италијанског у нашем случају. То су конфликти аутора данашњице. Многи снимају искључиво на енглеском језику из практичних и тржишних разлога. Губи се у свету биолошки речено - биодиверзитет. Ипак, да напоменем, снимио сам филм на енглеском, уз довољно слобода, али истовремено сам сачувао свест и идеју да морамо да поставимо границу, да иступимо напоље одлучније са својим сопственим језиком.

ЖИВИМО УОБИЧАЈЕН ЖИВОТ

У СРБИЈИ сте са синовима и супругом, познатом глумицом Микаелом Рамацоти. Како функционише ово уметничко и брачно партнерство?

- Ми смо се упознали на сету, док сам снимао филм, а Микаела је играла једну од улога. Постали смо партнери, сада иза себе имамо двојицу синова Отавија и Јакопа. И два заједничка филма. То је дивна ствар, живети у уметности са својом партнерком је инспиративно. Ми живимо у Риму. Устајем око седам, водим децу у школу, идем у канцеларију јер имам своју продукцијску кућу. Затим пишем, тренутно три сценарија, два за серије и један за играни филм. Мој брат помаже, он је композитор и косценариста. По подне Микаела и ја узимамо децу из школе, она их води на базен, па у музичку школу... У обичајени живот, знате. И немамо кућну помоћницу ни бебиситерку.