Песме и песници се не рађају случајно: Зоран М. Мандић о својој књизи Одбрана избора

Драган Богутовић

25. 01. 2020. у 11:26

Песме и песници се не рађају случајно: Зоран М. Мандић о својој књизи Одбрана избора

Фото Приватна архива

Песник Зоран М. Мандић: Зар песма није биће, које својим језиком, лепотом, полом и осећањима - усрећује песника? Доделе многих награда пале су на испиту подлегања политикама и политикантству

Велики број књига и часописа учинио је писца транспарентно грабежљивим у смислу да му никада није доста оглашавања и личне промоције. У тој захукталој алавости, писци све ређе одлажу вино својих текстова у подрумске мирове сазревања и стрпљења". Ово читамо у књизи "Одбрана избора" Зорана М. Мандића, недавно овенчаној наградом "Милан Ракић", коју додељује УКС.

Књига (у издању КЗ "Борисав Станковић" је троделна: у првом и трећем поглављу су прозни текстови, а у средишту поезија, нове песме овог "лирског снајперисте", како га означава критичар др Душан Стојковић.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Српски филмови на фестивалу у Ротердаму (ВИДЕО)

* Како су приметили критичари, у већини ваших песничких књига, па и у овој, мисао и емоција иду руку подруку...

- Склон сам оној врсти критичког мишљења, по ком би мисаоност поезије без тесне сарадње са емоцијама била - обесмишљена. И немогућа. Чиме би увелико песник, као аутор био ускраћен у "одбрани својих избора", како у тумачењу света, који га лежерно а све драматичније окружује својим трилерима, тако и у бирању речи за описе његовог све контроверзнијег - смисла. Без емоција незамислив је било који смисао и његова улога у рехабилитацији посрнуле енергије љубави. На чијим темељима су изграђени и Стари и Нови - свет. Емоције су недвосмислено лирика која својим "украсима" допуњава језик поезије и његове лепоте. Неотуђиви део те мисаоности је и моја песничка увереност да се у пољу смисла постања креће и сам Бог (Творац, Створитељ) - руку подруку с осећањима илити емоцијама. С којима је створио Богочовека, Адама и Еву, Библију, Поезију...

* У ефектном есеју "Песма" наводите како вам никада није било јасно шта је теже, смишљање или рађање песме. Како, дакле, настају стихови?

- То је оно питање, које је у, извесном смислу, дуго у "одрастању" моје поезије - збуњивало и мој "збуњени" ум, а све то у творачком походу да објасним идеју, по којој песме саме бирају време и простор - када ће и где доћи - стићи, настанити се. Наравно да су оне увек - тада, као и нерођени песник (наравно онај прави) пре њих - биле под строгом управом и надзором Створитеља. Јер, глупост је, да не кажем лудост, веровати да су се песма и песник тек тако случајно могли родити - створити. Све су то божији нацрти за чијим ликовима и окидачима су трагали: Хомер, Сервантес, Леонардо да Винчи и наравно ненадмашни књижевни Апогеј - Ф. М. Достојевски. Коначно, зар песма није биће, које својим језиком, лепотом, полом и осећањима - усрећује песника? Преносећи му, ако ништа, онда макар покушај - да њеном енергијом спозна и објасни свет и његову тика-така музику.

* Колико вам чињеница да сте и књижевни критичар помаже у исписивању песама?

- Не знам баш, колико ми у том послу - помажу чињенице: живота, знања, па и васцелог језичког искуства. Поготово, што у реалном мени, никада нисам био у добрим односима с тим "мојим" књижевним критичарем. Вероватно зато, да се изразим борхесовски, што сам некада негде, у неком тексту, рекао, или написао - да не волим књижевне критичаре зато што се они увек претварају да су изнад књижевности, а читалачка публика - имитира и глуми њихове фанове, који им верују. Коначно, зар није тачно да се најмање верује критичарима? И, шта је то што би им требало веровати? Ако је, већ, најважније - да верујеш самом себи - и својој књижевној судбини.

* У једном тексту из награђене књиге покушали сте да укажете на неке (неправедно) скрајнуте писце и дела...

- Много је неправди, које су реметиле књижевне идеологије разних цивилизација. Током историја њихових писмености. И одмах да кажем да није поента у набрајању и мапирању таквих примера и случајева, ако се зна да многе награде, почев од Нобелове, нису отишле у "праве руке". И да су њихове доделе "пале" на испиту подлегања наопаким политикама и политикантствима награђивања. Искуства говоре да се то слично дешавало и дешава у мноштву држава, како на западу, тако и на истоку. А, да су скрајнути писци, рецимо, у тим смутним временима, имали неки свој еснафски синдикат, можда им се не би десило оно што су, нажалост, доживели...


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Најављен програм 48. Феста: "Отац" подиже завесу

СПОНЗОРСКИ НОВАЦ

* Иако се поезија веома мало чита, све више је објављено песничких збирки. Како објашњавате тај парадокс?

- Песничке збирке, као и романе, данас објављују - највише они који имају свој приватни или спонзорски новац. А, када се има новац - онда и није проблем наћи издавача. Док у тим објављивачким процесима за уредничке "дозволе" и рецензентска мишљења - више нико и не пита. Ускоро, а то значи, можда већ сутра, писци ће своје песмозбирке и романе објављивати на платформама својих блогова и сајтова. Неки већ то увелико раде. Постаће тако, ако већ нису, сами своји издавачи, уредници и рецензенти. Питање је само - како одбранити своје изборе?

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације