КАД одлазе велики - остаје празнина коју само сећања могу да попуњавају, записао је на вест о смрти професора ФЛУ Момчила Моме Антоновића (1938-2019), прошлог јануара, Душан Миловановић, који га је назвао сликарским лавом. Овај историчар уметности управо је међу онима који ће празнину осталу иза одласка великог уметника, педагога, шармера и патриоте, покушати да надомсети оживљавањем сећања на њега, у четвртак увече у Галерији 73, на Бановом брду.

Документаристичко-ликовном изложбом слика, под називом "Омаж пријатељу", од 19 часова, биће обележена годишњица Антоновићеве смрти. Поред Миловановића, међу пријатељима заслужним за враћање Моминих дела пред публику су и Рајко Каришић, Драган Бартула и Саша Марин.

На изложби, која ће трајати до 4. фебруара, биће приказан и део фотографија из живота Момчила Антоновића, као и неке од слика и литографија, које су јавности мање познате, јер су у приватном власништву. У својој богатој излагачкој делатности, током готово полувековне каријере (прве радове приказао је још као гимназијалац у Краљеву, 1958), Момчило Антоновић имао је готово 60 самосталних изложби у бившој СФРЈ, Србији и иностранству и учествовао на више од 700 групних поставки.

Прочитајте још - Одлазак сликарског лава - Момчила Моме Антоновића

Пореклом из угледне крушевачке фамилије, поред дара и афинитета за ликовне уметности, током школовања показао је таленат и за писање - као деветогодишњак, објавио је прву песму, а потом, у гимназији, и прву приповетку "Мој стриц Младен". На београдској Академији ликовних уметности учио је од Стојана Ћелића, Мирјане Михаћ, Младена Србиновића, Зорана Петровића, док је постдипломске завршио у класи професора Недељка Гвозденовића. На истом факултету, прво је био изабран за асистента на предмету сликање и цртање, да би "догурао" до шефа сликарског одсека, продекана за наставу, декана, али пре свега предавача омиљеног код студената. Усавршавао се у Француској, Италији, Грчкој, САД, Немачкој, Енглеској, Шкотској, Холандији, Белгији, Шпанији, Мађарској...

Момчило Мома Антоновић, фото З.Јовановић

Свој ауторски поглед дизао је ка висинама грчких Метеора, на које је у једном моменту "попео" и свој вољени Београд, који нико није сликао са толико страсти, сматрају многи. Знао је, на својим платнима, да се загледа и у напуштене домове, као што је са страшћу одао почаст обичном човеку - анонимусу. Уз сликара Драгана Бартулу, фотографа Рајка Каришића и историчара уметности Душана Миловановића, једном до два пута годишње одлазио је у манастир Хиландар, где је уз благослов манастирског братства сликао у импровизованом атељеу, на другом спрату Великог конака, са погледом на башту, зеленило и вечност.

"Храм Светог Саве" Фото промо

ДУХОВИТОСТ КАО ШТИТ

ЈОШ као гимназијалац бавио сам се илустрацијом и карикатуром у "Ибарским новинама", јер сам желео да се хумором одбраним од свих страхота које смо проживели током Другог светског ратa - испричао је једном приликом, за "Новости", Антоновић, који је читавог живота испред себе као штит носио духовитост. Остало је забележено и да се у младости активно бавио спортом - фудбалом и атлетиком.