САСВИМ необичан живот је једна од могућих синтагми за опис пута којим српски композитор и диригент Милош Раичковић (63), син једног од наших највећих песника Стевана Раичковића, успешно корача већ деценијама.

Студирао је композицију код Василија Мокрањца, а дириговање код Борислава Пашћана. Музичка академија у Београду била је "мало конзервативна" за њега у то време, и зато одлази у Париз да би се усавршавао у класи славног Оливијеа Месијана. Магистрирао је на Универзитету на Хавајима, а докторске студије је завршио на Градском универзитету у Њујорку на којем и данас предаје. Један је од првих аутора минималистичке музике у Србији.

Најбољи оркестарски ансамбли изводе његова дела у САД, Европи, Јапану. Већ је стигао да ради и живи на различитим меридијанима, у Београду, Паризу, Лос Анђелесу, Хонолулуу, Хирошими и Њујорку, у којем и данас борави. У Јапану је упознао своју супругу Мивако са којом има двоје деце, Адама (23) и Ану (21).

Прочитајте још - СПОМЕН-ПАРК КЊИЖЕВНИЦИМА: Сремац и Раичковић најзад међу својима

Раичковић је активан и у различитим покретима који снажно дижу глас против НАТО и његових злочина широм света. Члан је Међународног акционог центра Ремзија Кларка, некадашњег федералног тужиоца САД.

* Шта је минималистичку музику разликовало и зашто вас је тај стилски правац привукао?

- Филозофија нове музике до тада је била да је у дисонантном друштву једино дисонантна музика истинита. У Паризу сам први пут чуо концерт америчких композитора који су измислили минималну музику. Они су се појавили са консонантном, пријатном музиком. То је било и духовно нешто сасвим друго. Почео сам са тим композицијама, а убрзо сам направио корак ка свом стилу који сам назвао "нови класицизам". То је комбинација минимализма и класичне експресије.


* Извођење вашег првенца није наишло на разумевање свих ваших професора?

- Музичка академија је била мало конзервативна у то време. Прешао сам у ванредне студенте и отишао у Париз да бих био у класи код Месијана. Након годину написао сам минималистичку композицију "Пермутације", за три клавира и 18 руку. На сваком клавиру је било по три извођача. Али на том испиту из композиције на нашој академији сам пао. Мислим да је тај стил био непознат чак и неким члановима комисије. Тројица су ми дала негативне оцене, а двојица позитивне, укључујући и Василија Мокрањца. После тога нисам хтео више да се бавим композицијом формално, на академији, али сам наставио да компонујем. Уписао сам дириговање које сам и завршио.

* Како сте упознали своју супругу, Јапанку?

- Док сам радио докторат, у Хирошими сам предавао на једном америчком колеџу, почетком деведесетих. Тамо сам је упознао и заједно смо се вратили у Њујорк. Имамо Адама и Ану који говоре српски, јапански и енглески.

* Боравили сте на различитим локацијама, да ли постоји место које бисте одредили као свој духовни завичај?

- То је сигурно Београд. После рата код нас и бомбардовања, изгубио сам вољу за неком каријером, бар овде у Америци. Не осећам неку везу толико са публиком. Овде сам се фокусирао на издавање компакт-дискова и до сада су објављена три.

Прочитајте још - ПОЕТСКИ ПОМЕН: Поздрав Раичковићу

* Поменули сте бомбардовање. Сваког 24. марта учествујете у протестима испред УН против НАТО због агресије на СРЈ?

- Ове године је пао морал, људи се нису сетили, али сматрао сам да демонстрације морају да се одрже и изгурао сам то.

* Ко долази на те протесте?

- Срби из дијаспоре, људи који су против рата, левичари. Највише су нас овде бранили амерички левичари, међу којима има и комуниста.

* Како вам је било 1999. године у Америци?

- Није било лако бити овде. У то време сам водио хор у Цркви Светог Саве на Менхетну. Ту су се увек спремали плакати, позивали новинари... Било је врло активно. Ја сам делио политичке летке и тада сам приметио да их обично узимају Афроамериканци и припадници мањина. Они схватају да се ту ништа не продаје, већ да се ради о некој трагедији. Бели Американци који су лепо обучени углавном само пролазе као да се ништа не дешава.

Са супругом Мивако, сином Адамом и ћерком Аном
* Ових дана праву буру је изазвала додела Нобелове награде Петеру Хандкеу?

- Велики је притисак одувек био на Србију да иде неким путем који није у нашу корист. Хандкеа су напали и многи овде, у Америци, али потпуно је лудило и шизофренија што су то учинили и неки код нас, у Београду. Не треба заборавити да Хандке није једини нобеловац који је бранио Србију, и Харолд Пинтер је.

* Када сте се укључили у рад Међународног акционог центра Ремзија Кларка?

- Када је у Босни и Херцеговини почео рат. Отишао сам на једно предавање, на којем су говорили и Ремзи Кларк, Сара Флаундерс и Нађа Тешић. Ту сам упознао Нађу и са њом се дружио све до њеног краја.

* Да ли сте били у прилици да ближе упознате Ремзија Кларка?

- Јесам и врло сам поносан што сам на великој прослави у Риверсајд цркви, која је организована за његов 85. рођендан, свирао своју композицију "Багдад".

* Иступали сте и против бомбардовања Авганистана?

- Јесам. То није било популарно после 11. септембра. Једном ми је неко понудио да за 10.000 долара напишем оркестарску композицију која ће да покаже америчку одлучност да одговори на 11. септембар и да се заврши тријумфално са трубама. Наравно, није ми падало на памет да пристанем на то.

Увек присутан на скуповима подршке Србији

* Били сте у Њујорку тог 11. септембра, како сте доживели све што се дешавало?

- Станујем у Бруклину, баш прекопута места где се то десило. То је било само две године после бомбардовања СРЈ и било је невероватно. Тога дана сам ушао у такси након што се то догодило, а таксиста је био са Блиског истока. Нас двојица смо разговарали смирено, без икакве хистерије, и потпуно смо разумели да је то пре или касније морало да се деси.

* Да ли је отац имао неког утицаја на ваше стваралаштво?


- Утицао је индиректно. Имам тај стил који зовем "нови класицизам", а Стеван је неговао класичне поетске форме. Ту имамо нешто заједничко, да се буде модеран, а да се старе форме оживе. Нисам то свесно радио, то је била потреба да се направи баланс.

* А мајка?

- Била је врло музикална. Она је из Неготина, а њен отац је био учитељ и свирао је флауту и виолину. Она је чак свирала бубњеве аматерски. Волела је џез и дружила се са "Седморицом младих", које смо упознали на једном летовању на Хвару. Наставили смо да одржавамо контакте и често смо ишли на њихове концерте.

* Ваша љубав је и сликарство?

- Да, овде се људи не устежу да раде било шта, тако да сам ја пре годину дана опет почео да сликам. То сам радио као тинејџер. У Америци није проблем да неко под старе дане почне нешто ново. И сасвим је могуће да ћу и изложбу да одржим. То је неко наивно сликарство, али врло експресивно и многима се допада.

Песник Стеван Раичковић

"КОНЦЕРТ ЗА МИР" У "ГВАРНЕРИЈУСУ"

* Да ли је Ансамбл за другу нову музику наступао у иностранству?

- Од 2017. када смо обновили рад имали смо турнеје по Србији и гостовали смо и у Немачкој, где смо добили одличну критику. Програм се звао "српски минималисти" и било је девет наших имена. Толико их нема ни у Немачкој, то је велики успех за једну земљу. У Београду ћемо имати наступ у "Гварнеријусу" 10. јануара под називом "Концерт за мир и свет без нуклеарног оружја". Организујемо га у сарадњи са Организацијом за мир из Хирошиме.

ВРИСАК НА ПОМЕН СРБИЈЕ

* Да ли сте имали проблеме због свог порекла?

- Нисам, али не знам да ли бих имао неки бољи посао да ми је друго порекло, увек о томе може да се размишља. Једном приликом у неком друштву овде у Њујорку, домаћин је представљао сваког госта редом и говорио из које је земље. Када је рекао - "Милош је из Србије", тог тренутка једна жена је вриснула. Таква је била њена реакција. Ми смо ти који јесмо и не вреди да се прилагођавамо било коме.