ИМАЈУЋИ у виду младу и лепу глумицу Тамару Алексић, за насловну улогу "Нане", редитељка Ивана Вујић је засновала свој позоришни експеримент (у Золином стилу) највише на њеној судбини, "жене од крви и меса", која има свест о свом положају и, упркос условима, жели правду и слободу. Тога што кроз роман "Нана" Емила Золе прође, као тектонски потрес социјалних слојева пред велика историјска догађања и што се, док траје Нанин суноврат, припремају превирања, која ће Европу увести у ратни покољ, у овом драмском предлошку - нема.

У тумачењу Емила Золе, драматизатора Спасоја Ж. Миловановића и адаптатора драматизације, Славенке Миловановић, изгубилo се Золино оштро "J, accuse!" - "Оптужујем!"... Оставивши у трећем плану критику друштва, а потенцирајући "театар у театру", и то булеварски театар у (гротескном) театру, Золини драматизатори су утрли пут овој представи, усмерили је ка судбини куртизане Нане, актера борбе за личну слободу и свој избор, оклеветане као кривца за све људске нискости.

Остало је, ипак, у представи и мало натурализма - у Нанином намерном претеривању, произвођењу скандала, и "глуми", која ју је, у друштву лицемера и сецикеса на највишем нивоу, социјално и приближила њима. Ивана Вујић је тај дашак натурализма, у, ипак, романтичарској представи, сачувала и у сценама неумереног хваљења Нанине коже, као и у "игри у игри" две маргиналне јунакиње, своднице (Вања Милачић) и младе проститутке/глумице. Снимљен Золин текст, који подводачица говори, остао је до краја нејасан у структури булеварског комада, коме присуствујемо, и који је одраз театрализованог, раскалашног, разглобљеног и склоног сваком пороку друштва на заласку.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ: Ристо Василевски: Слова у језику су исто што и гени

Тамара Алексић је оправдала Нану, која се дигла са социјалног дна, постала члан високог друштва, а онда суновратила у смрт, без упадљивих глумачких напора да буде сугестивна и маркантна. У Мадленијануму, театру који негује лепоту и стил, што нису увек примарне позоришне категорије, ова "Нана" је, парадоксално је, била и сурово огољена, и жртва насиља, и сопствени џелат. Тамара Алексић је тачно, у складу са Золином идејом о научности уметности, спровела ову "анатомију" успона и пада, као животни, а не уметнички циклус, без сувишног геста. Сукобу (ниских) страсти и утицају околине на јунакињу, што је центар Золиног научног експеримента у уметности, успешно су допринели дегенерисани друштвени примерци Гроф Мифа (Небојша Кундачина), Маркиз од Пуара (Власта Велисављевић), Жорж Игон (Вукашин Јовановић), Тетка (Рада Ђуричин), Шкотски принц (Драган Петровић), Стенер (Димитрије Илић)...

Подводачи, глумци, директори позоришта, булеварски писци, музичари, слуге, мигранти - део су "демимонда", полусвета, масе чијим се описом прославио Емил Зола. У овој "Нани", без јасног знака њихове данашње еманације, остали су фон, шарена булумента, коју пристојан свет избегава. У врло маштовитој, у дубинској перспективи, сценографији Весне Поповић и у помало гротескном костиму Миодрага Табачког, уз музику Александре Ковач, видели смо Золину "Нану" као илустрацију давног времена, врло грубо повезаног са данашњицом, без финих драмских знакова, који на то указују... Мимо тога, сликовитост, заиграност, раскош и занимљиве глумачке креације, као и њено јасно редитељско усмерење на свет као позоришну позорницу добра и зла, лепоте и порока, квалитети су ове представе, која ће се, засигурно, радо гледати.