Дар књижевне имагинације, жудња за естетским обликовањем постојања на једној страни, а на другој, јавно политичко деловање мотивисано етичким идејама - то је Добрица Ћосић. Овако социолог културе проф. др Зоран Аврамовић завршава вишеструко значајну и занимљиву студију "Добрица Ћосић између политике и књижевности", у издању Завода за уџбенике.

Прочитајте још: Непролазно дело Добрице Ћосића

Указујући да је Ћосић превалио дуг и мукотрпан политички пут, од интернационалисте, титоисте, до српског националисте у позитивном значењу појмова, од југословенства до српства, од апологете револуције и социјализма, до критичара комунизма и култа личности Јосипа Броза, Аврамовић подсећа на речи великог писца из 2004: "У свему што сам мислио, писао, радио, свагда сам тежио људском добру".

* У књизи закључујете да је Ћосић писао са "две руке" - једном руком политичке текстове, а другом књижевне. Колико је једна рука утицала на другу?

Прочитајте још: Добрица Ћосић: Срби у зупчаницима Великог механизма

- Управо то је био циљ ове студије. А проблем је општи и неистражен. Са социолошког становишта, посебно су значајне компаративне анализе двеју друштвених делатности - књижевности и политике. Ако се писац огледа и у другим знањима и областима, да ли нарушава уметничку аутономију свог дела? Ћосић је успео да одвоји своју естетику од своје политике. Упоредном анализом наративних елемената његових текстова то се доказује: језик и стил, значења, знања, поступак, слика света нису исти у књижевним и некњижевним текстовима. Он је још 1953. записао да су политика и књижевност његове страсти, али каже: "Не могу две страсти да живе у мени". А после 1968. године одлучује: "Морам да спасавам писца у себи."

* У његовом импресивном књижевном делу могу ли се препознати његови политички и идеолошки ставови?

- Неки истраживачи Ћосићевог дела сматрају да постоји извесна подударност. Штавише, да се посредством књижевности "обрачунавао" са идеолошким и политичким поретком. Моје тврдње су другачије. "Корени" и "Бајка" тематски штрче у односу на друге романе. Неке сличности са говорима одређених ликова назиру се у романима "Време смрти" и "Време власти". Па ако и препознамо сличност у ставовима, питање је каквим језиком и поступком их обликује. А та разлика, већ сам напоменуо, постоји.

* Добрица Ћосић је био међу најангажованијим интелектуалцима у СФРЈ и Србији. Како оцењујете ту активност?

- Нема никакве сумње да је био у центру дисидентских, опозиционих и продемократских иницијатива и акција. Имао је способност да окупља интелектуалце изван књижевног еснафа. Политичко деловање схватао је на антички начин: борба за опште добро државе и нације. Његов утицај на јавно мишљење у Србији, а и ван Србије, није био занемарљив. Код њега су долазили и Срби са Косова и Метохије и Срби ван Србије, и инострани политичари.

* Као и сваки ангажовани интелектуалац, и Ћосић је имао својих заблуда. Да ли их је признавао?

- Највеће заблуде су биле југословенство и комунизам. Није чекао да му то други кажу. У искуству је открио да несрпски политичари и интелектуални слојеви не држе до југословенства као Срби. Увидео је да је 20. век изгубљен век за Србе. Неки су му приговарали да је и он био део тих заблуда. Тачно. Али, да ли је требало да остане заробљеник те историјске грешке?


Фото Архива Са Ивом Андрићем


* У време када је био председник државе често се позивао на своје књижевне јунаке. Шта је од њих могао да сазна?

- То је посебна деоница његовог животног пута. Моја анализа показује да је на успешан начин обавио улогу државника. У том времену ратних сукоба, изолације и санкција, медијског дављења Срба, Ћосић је успео да ослаби тај страшни спољни притисак. У том послу нису му помогли његови књижевни јунаци, иако је он узгред тврдио супротно. Његови јунаци су губитници, а на челу државе се не мисли и не дела са поразом у глави.

* Деценијама под жигом "српског националисте", Ћосић је упорно доказивао да је највише текстова написао против национализма као "анахроног националног романтизма"...

- Прво је био непријатељ комунизма, па српски националиста. Ко му је ударао те жигове? Они који су свој национализам претварали у државне планове, а посебно Хрвати, за излазак из Југославије. Имали су припомоћ српских комуниста и непатриотске српске интелигенције. Ћосић је у време када је био пројугословенски опредељен критиковао национализам, али када је национализам постао водећи покрет несрпских нација, он се окренуо српским националним и државним интересима. И то је важно подвући, демократским средствима.

Фото Архива Са Матијом Бећковићем

* Једно поглавље посвећено је култури и уметности. Посебно је интересантна ваша анализа Ћосићевих књижевних пријатељстава.

- Ћосићево схватање културе и уметности не губи од актуелности. Он сматра да постоји тесна повезаност између културе и друштва, да је значајна за развој друштва, инсистира на слободи стваралаштва, наглашава улогу интелигенције, указује на проблеме српске и југословенске културе. Посебно су за саморазумевање српске културе и књижевности значајни они делови студије у којима се описују односи између српских књижевника. Добрица осветљава моралне и друштвене особине, вредновање, однос према политици, раскид пријатељстава због политичких опредељења, југословенство и српство. Питање је и данас актуелно. Зашто политичке разлике међу интелектуалцима и грађанима тако разорно делују? Зашто не могу да буду пријатељи ако гласају за различите партије?

* Шта је у роману "Време власти" и у шестотомној "Личној историји једног доба" слично, а шта је различито?

- Политика, власт, титоизам - то су неке од опсесивних тема Добрице Ћосића. Он је о власти и Титу писао у својој "Личној историји" (1951-2019). Напуштањем СКЈ 1971. године, Ћосићева критика Тита и титоизма се појачава до оцене о највећем непријатељу српског народа. На другој страни, у структури романа, укршта неколико значењских слојева: политичка власт, Титова власт, комунистички идеали и стварност, значење историје, Срби, политички лик Душана Катића. Зашто је Ћосић имао потребу да и књижевно обликује тему коју је већ описао у својим политичким записима? На ово питање мора се одговорити Ћосићевим уверењем да књижевност има и сазнајну функцију. У том смислу разумљив је његов исказ да се титоизам не може схватити без "Времена власти".

* Последњих година живота писац је изражавао сумњу у трајност свог књижевног дела, па и смисла писања уопште...

- То прати сваког ствараоца. Прави уметник и књижевник се пита о смислу свог рада: да ли ће његово дело мимоићи заборав? Добрица се питао да ли ће његов роман о српском трагизму у 20. веку имати читаоце у 21. веку. Али о томе он не одлучује. Као ни књижевна критика за коју је 2000. написао да га подвргава "оспоравању и порицању превасходно идеолошком". Књиге су у библиотекама и књижарама, чекају читаоце. Он нема, као неки други писци, своје критичаре, медије, публикације, није оставио службу за популарисање и канонизацију, али сигурно је да нико као он није романсијерски описао протекли век српске историје. По томе ће трајати у српској култури и књижевности.

Фото Ж. Кнежевић Зоран Аврамовић

* Може ли се из романа и публицистичких дела сагледати и људски лик Добрице Ћосића?

- Из романа - не, из публицистичких радова - да. Посебно из "Личне историје једног доба". Ћосић је био храбар, поштен, истинољубив и правдољубив човек. Солидарисао се са прогоњеним политичарима и интелектуалцима, критичку мисао је саопштавао о другима, али и о себи и својим политичким опредељењима. Помагао је друге материјално, себи је платио операцију, није примао плату као председник државе. Отворен за промене у идеолошким опредељењима, несклон лажима. Морално узоран човек, опседнут борбом добра и зла.

НА МЕТИ НЕИСТОМИШЉЕНИКА

A Ћосић је једини значајнији писац који није отворио београдски Сајам књига? Зашто?

- Због политичких неистомишљеника. То је дејство српске неформалне политичке моћи у култури и књижевности. Чланови Одбора Сајма књига 2008. године, већином гласова су одлучили да није политички опортуно да Ћосић отвори овај велики књижевни догађај. То вам је једна варијација данашњег политичког оспоравања књижевног Хандкеа.