Последњи интервју Попаре за “Новости”: Због Калабића су ме и славили и кудили

Novosti Online / Милица Бобинац

09. 12. 2019. у 13:25

Последњи интервју Попаре за “Новости”: Због Калабића су ме и славили и кудили

Фото: Зоран Митић

Глумац Зоран Ранкић преминуо је данас, после тешке болести у 84. години
Глумац Зоран Ранкић, познат по улози Николе Калабића као и Попаре у серији Срећни људи преминуо је данас, после тешке болести у 84. години.

Прочитајте последњи интервју који је чувени Попара дао за наш лист.

ИДЕМ ја тако до Трга републике и наиђем на групу људи окупљену око високог младића. Приђем да видим шта се дешава и сазнам да сви гледају у човека који је тумачио Николу Калабића. Прогурам се до "глумца" и упитам га: "Је л' било напорно снимање?", а он каже: "Пријатељу, не могу да ти опишем колико је то било узбудљиво". Чувши то, почастио сам га једним: "Свака ти част!"

Прочитајте још: Умро Попара из Срећних људи: Зоран Ранкић (84) преминуо после тешке болести

Овако се, за "ТВ новости", Зоран Ранкић кроз осмех присећа анегдоте, која је уследила након премијерног приказивања серије "Последњи чин" (суботом на РТС 1 у 21.00), 1982. године. Видевши људе како дотичног гледају са обожавањем, наш саговорник је схватио да је та улога попут магнета. Поменутом момку донела је краткотрајну популарност, а Ранкићу, "правом" Калабићу, огромну славу и проблеме. Ипак, он ово друго приписује и својој бунтовној природи, с обзиром на то да је одувек неговао етику и поетско виђење света ван шаблона времена. Томе је доследан и данас.

- На једвите јаде сам прихватио да тумачим Калабића, али нисам осећао страх од улоге такозваног негативца, каквим га је власт сматрала. Сада сам поносан на њу и на све оно што је донела у осветљавању тог издајника, како су га неки називали. Постала је део мене - искрен је Ранкић. - Био је то огроман ризик за време у којем је серија настала и касније сам сазнао да је редитељ Сава Мрмак имао великих проблема због моје интерпретације. Кад ми је генерал Пеко Дапчевић у београдском хотелу "Мажестик" честитао на маестралној улози, додао је и: "Направио си нам велики политички проблем". "Нисам ја, Калабић је" - одговорио сам.

* Како сте успели од њега да створите човека за којег навија цео народ?

- Очекивало се да га тумачим са презрењем и први сам био запрепашћен симпатијама широм Југославије и ужасавањем власти на такву реакцију људи. Када сам одгледао премијеру рекао сам да мени у Србији нико неће пружити руку, али оно што је уследило више нисам доживео, све док се није десио комични Попара. Осећао сам нелагодност док сам снимао, јер су Калабић и мој отац били школски другови. Растали су се после гимназије и нису се видели до 1941, када је у спаљеном Горњем Милановцу дошло до драматичног сусрета пуног обрта. После ове улоге проглашен сам за четника. То ми није сметало, али ми је стварало много проблема. Скоро ми је рекао човек да је био члан жирија на додели Октобарске награде тих година и да су ме предложили, а да је тадашњи градоначелник Београда Бранко Пешић поручио: "Нисмо луди да четнике награђујемо." Али нису били ни поштени.

* Шта вам је отац говорио о Калабићу? Колико сте то познанство искористили приликом грађења лика?

- Понео сам тешко сазнање пре снимања. Њих двојица су се срела тог кобног дана у Горњем Милановцу, 1941, и мој отац умало није настрадао. Зато сам увек носио у души лоше расположење, јер је увредио мог најрођенијег. Али на самом снимању био сам свим срцем на његовој страни, јер ни мој отац никад није употребио ружну реч за њега. Испричао ми је шта се догодило, а ја сам доносио закључке сам. Док смо снимали серију, још сам носио црнину за преминулим оцем и из ње улазио у Калабићев костим. Уследили су многобројни коментари јавности, а на све то моја мајка је рекла: "Ко је ту кога издао?" Верујем да би и отац био изузетно задовољан начином на који сам приказао Калабића.

* Много пута током каријере сарађивали сте са чувеним редитељем Савом Мрмком.

- Био је веома строг, прецизан и службен човек. Он је мене бирао, а из тога произилази да ме је ценио и пре Калабића. После ове улоге то су чинили сви, али ми дуго нико није понудио значајнију ролу. Могао је овај картактер да се одигра и другачије, са истим текстом. Мене је срце водило да то учиним баш овако.

* Иста рола писана је за Бату Живојиновића, а затим понуђена и Драгомиру Гидри Бојанићу. Да ли бисте жалили да вам се није догодила?

- Сигурно! Само захваљујући упорности и интуицији редитеља. Кад сам га питао на основу чега ми даје ту улогу одговорио је: "Зато што си глумац", а на моје: "Па, и остали су глумци" казао ми је да му не стајем на муку. И он пољуљан претходним неуспехом, рекао ми је да морамо да покушамо, па ако се ни ја не снађем пакујемо опрему, јер неће да троши државне паре улудо. Од првог дана ово је била права ствар. Морам да истакнем сјајну режију, текст Синише Павића и целу глумачку екипу, поготово Милана Пузића, који је нетактизирано одиграо Дражу Михаиловића.

* Који контроверзни лик из новије историје бисте волели да тумачите ако би вам се указала прилика?

- Радована Караџића, личим на њега. Било је понуда за то, али кад сам видео ко стоји иза снимања схватио сам да ће се радити по шаблону и одбио сам срадњу.

И Попара који је "дошао" 1993. са "Срећним људима" направио је "бум". Постоји ли нека трећа улога вама посебно драга?

- Васа Пелагић је лепа рола коју сам одиграо за ТВ Сарајево. Пала је у засенак, а била је добра и право освежење. Имао сам у позоришту много улога истог квалитета као што су Попара и Калабић, али се тога мало ко сећа. Павић ми је понудио да будем део "Срећних људи". Попара је комедиографски лик и наводно није била мој терен. Али и од те улоге, дрчног директора, варалице и лажова направио сам човека кога сви воле.

* "Госпођице, госпођо" сами сте "скројили", а шта је са оним "мммм, Бебо"?

- И мукање је мојих руку дело (смех). На снимању, кад ми је то пало на памет, ударио сам обема рукама о довратак и почео да "ричем". Сви су почели да се смеју и морали смо да прекинемо снимање.

* Снажног сте и ауторитативног изгледа. Шта се крије иза те фасаде?

- Меко срце и песничка душа, нежна, осетљива, увредљива. Моја поезија ме одсликава боље од свих улога. И боље сам се уклопио са колегама афористичарима, него са глумцима. Бар при крају живота.

* Да ли сте данас поноснији на своје књижевне успехе или оне остварене у глуми?

- Е, то не могу да одвојим! Откако сам почео да похађам глумачку школу у Сарајеву сваки дан до данас сам писао. На пробама, у паузама снимања, у кафани, код куће, шетајући... То је био мој пун живот.

* Један од ваших афоризама гласи: "Може да се буде бољи од других, али никад од себе". Да ли је то потекло из личног искуства?

- Нисам успео да надмашим себе. Човек може да оде на Месец, али не и да се домогне васионе. Јер, кад то успе пред њим ће се појавити нешто ново. Томе краја нема, Бог је тако хтео.

ПРИЗНАЊЕ ИЗ ГОРЊЕГ МИЛАНОВЦА

ДОК су га у глуми све награде заобишле, Ранкић је за књижевни рад награђен најпрестижнијим признањима. Такође, освојио је сребрну медаљу "Таковски устанак" за 2018. годину, поводом Дана Горњег Милановца. - Поносан сам што сам је добио од града у којем је рођена моја мајка и у коме сам провео ратно детињство као избеглица из Босне. Горњи Милановац ми бескрајно много значи. Том граду сам посветио најновију књигу поезије "Са мале пруге јављам", штампану прошле године.

УТОБИОГРАФИЈА "НЕОБЈАВЉЕНО ВРЕМЕ"

РЕЧЕНИЦОМ: "Није истина у реченом, него и у прећутаном", започели сте најновију, 15. по реду, књигу "Необјављено време", која ће бити објављена на пролеће. - То је аутобиографско дело од 200 кратких прича. Говори о периоду када није смело да се изговара оно што се мисли, и обратно - каже нам творац драмских дела, збирки песама и афоризама.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Коментари (2)