СТОКХОЛОМ: ОД СПЕЦИЈАЛНОГ ИЗВЕШТАЧА


ВЕЋИНА догађаја које ми је описивала мајка укључивала је чланове уже или шире породице, а готово увек главна особа био је један од њена два брата који су касније "пали на пољу части" у Другом светском рату. Дозволите ми да покушам да репродукујем две епизоде, кратке, али пресудне за мој живот писца.

Овим речима, обратио се јуче, у емотивном говору, на моменте дрхтавим гласом, нобеловац Петер Хандке, говорећи своју беседу поводом додељене награде, обојену осећањима, посвећену његовој мајци, и ујацима погинулим у рату.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Хандке одржао говор дрхатавим гласом: Две потресне приче о смрти у тундри и млекарици нежних руку

У зграду Академије Хандке је ушао тачно у 16.30, сат времена пре заказаног говора. Изашао је из електричног "волва", по мрклом мраку, у граду у коме се ових дана смркава већ после два сата по подне, опуштен, сигурног хода, поздрављаљући се са особљем на улазу.

- Видимо се унутра! - рекао је Петер Хандке уз пријатељско тапшање по рамену, пре него што ће ући у зграду Шведске академије у Стокхолму на Тргу, да одржи свој говор поводом свечаности добијања Нобелове награде.

С друге стране, пристизале су највише званице. Међу њима и посебни гост, редитељ Емир Кустурица, који је пре тога разменио неколико речи с дописником "Новости".

Ту, испред Академије, остао је да стоји амерички новинар Питер Мас, који се од Хандкеове номинације истакао у критикама на рачун пишчевих ставова.

Хандке са Андерсом Олсоном, председником Нобеловог комитета

"Новости" су од славног аустријског писца унапред добиле основне смернице његовог говора. Унутра је само литература, и ништа више. Емоције. Тако је и било. Нема политике, с коментарима који га у стопу прате још откако је одлучио да има свој став. Коначно је могао да одахне. И да уздахне, присећајући се тешке судбине својих словеначких предака у немачкој војсци.

- У мом детињству, када је време дозвољавало, мајка би ми причала приче о људима из села Стара Вас. Могуће је да је те приче делила са мојом браћом и сестрама. Али, у мом сећању сам јој увек био једина публика - рекао је Хандке.

Једна од тих прича односила се на заосталу девојку која је радила на фарми као млекарица. Њу је газда силовао, а дечаку који се родио забрањивао је да јој приђе. Подизала га је газдина жена. Једном, када је притекла дечаку у помоћ, он је упитао своју "мајку" како то да млекарица има тако нежне руке?

Anders Wiklund/TT via AP

Друге приче односиле су се на ујаке који су погинули на руском фронту. У Хандкеовом породичном дому у Шавилу све је пуно успомена на њих.

- Крајем августа или почетком септембра 1943, најстарији брат моје мајке вратио се кући на одусуство на неколико недеља с руског фронта на Криму. И док је излазио из аутобуса, налетео је на особу која је у тој области била одговорна за слање лоших вести из рата. Овај човек је био на путу за село како би породици рекао да је најмлађи брат "умро као херој отаџбине" у тундри. Тада је помислио да би могао да поштеди себе одласка њиховој кући и једноставно је обавестио брата, војника на одсуству. Дочекали су га весело, а он је одлучио да не каже ни реч о смрти свога брата - пренео је Хандке за говорницом у Стокхолмму део тужне судбине његове породице.

Писање беседе, руком као што иначе ради, Хандкеа је окупирало у пуном обиму последња два месеца. Није желео да разочара своје обожаваоце. Сву концентрацију био је усмерио у том правцу.

И ноћ између петка и суботе, после његове прве конференције за медије, провео је, на свој рођендан, над текстом у хотелској соби у Стокхолму, граду на острвима, с погледом на мрку воду мореуза Балтичког мора, размишљајући о томе како ће протећи тренутак који ће га заувек укоренити у историји књижвености.

- Говор у Академији је мој први пројекат - рекао је дан раније, када су га новинари питали какви су му планови за будућност, стављајући до знања колико му је то важно.

Пред зграду Академије стигао у 16.30, сат пре говора

Инспирацију за обраћање је, између осталог, тражио и у Националном музеју Шведске где је пред Рембрантовом сликом прецртавао неке детаље у своју бележницу. Осим што је изузетан писац, Петер Хандке је и врстан цртач.

Према плану, прва се јуче обратила пољска лауреаткиња за 2018. годину Олга Токарчук, у 16.45. Четрдесет и пет минута касније, ред је био на Петера Хандкеа. Беседа, по обичају, траје четрдесетак минута. Али, говор Пољакиње се одужио, па је Хандке стао за говорницу нешто пре 18 сати.

- Тако мелодични призиви усмерени према небу, и даље ме позивају и анимирају у мојих седамдесет седам - осврнуо се Хандке на приче своје мајке.

За то време, на тргу, јуче, пред Академијом, одвијала се Божићна тржница. Куповале су се шећерлеме, вафли и кувано вино, уз неизбежну лутрију с точком среће, мирисом каранфилића и цимета.

Овде су, за уторак, када буде додељивање Нобелове награде, пред само седам новинара из целог света, противници Хандкеовог политичког опредељеља у односу на дешавања у бившој Југославији, најавили мање идиличну слику, уз протест.

На тргу у близини зграде Краљевске академије - Божићни вашар


И раније када су га нападали, Хандке је желео да размени мишљење са својим противницима, али они нису били спремни за разговор. Зато ни сада не зна како ће све то изгледати, надајући се да ће проћи без инцидента.

- Нисте ви моја публика, већ моји читаоци - изговорио је Хандке излазећи у петак са конференције за новинаре, када је већ устао са столице и кренуо ка излазу, обраћајући се критичарима из медијске сфере који политику стављају изнад литературе, у чему, заправо, и лежи одговор на сва ова питања.

Јуче и у петак све је било мирно. Бар на улици. Из Свечане сале, још је остао помешан укус из претходног дана. Такву рођенданску честитку мало ко себи може да приушти. С друге стране, било је и оних који су му провокацијама ван домета литературе покварили тај дан.


Дела, баш као и беседу, писао руком

Том приликом, за разлику од јуче, седамдесетак новинара и десетак телевизијских камера, по строгом списку, могло је да уђе у Академију. "Новости" су биле међу њима. У разговору с колегама, огроман број њих је изражавао поштовање према Хандкеовом делу, инсистирајући само на његовом књижевном раду.

- Времена никада и нигде нису црно-бела, нарочито у том региону - пренео је један колега у разговору с новинаром "Новости" можда и најтачнију дефиницију око онога за шта Хандке каже да не зна да ли је истина, али зна да није лаж.

А његова литература је истинска и аутентична. Показао је то и у свом говору. Јуче је само о њој била реч.

ВЕЛИКИ АПЛАУЗ

ХАНДКЕ је свој говор одржао на немачком језику, али је убацивао словеначке речи, када је реч о топонимима. Онда је, на словеначком изрецитовао "Мати Стварникова". Дочекан је и испраћен великим аплаузом.

Наш извешптач испред статуете Алфреда Нобела