КЊИЖЕВНА награда најпоетскијег назива "Бескрајни плави круг", коју су установили Матица српска и КЦ Војводине "Милош Црњански", отишла је у Сутјеску, мало место у Средњобанатском округу. Лауреат Слободан Мандић, за роман "Панонски палимпсести", у издању "Агоре", аутор је још шест романа, три књиге приповедака, збирке есеја и шест књига из области публицистике. Његова књига прозе "Очев нови мандат" овенчана је претпрошле године наградом "Данко Поповић".

Жири је оценио да је Мандић у роману "Панонски палимпсести" али и у претходним књигама, успоставио вертикалу између Баната и Херцеговине и дао уметнички сугестиван прилог српским сеобама у 20. веку.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Представа о Диани Будисављевић на фестивалу у Москви: Јелени Пузић специјална награда

* Како то изгледа када се споје и измешају херцеговачки и банатски кодови?

- Прво је судар, потом сусрет, па претапање менталитета.Захвалан сам небу што имам два завичаја, Банат у коме сам рођен, и Херцеговину, у генима, која се с нама рађа: више је земља из наших снова и предања, неголи географски појам. Два завичаја човека чине осетљивијим, особом истанчаног сензибилитета. Покретљивији је, није укорењен као што су то мештани (који мисле да су само они на својој земљи, остали су дођоши), већ је свеснији да човек зачас постане прогнано биће, истерано одасвуд, да му је и дом и боравак само привремен. Та свест о привремености, ма шта је одржавало будном, управо је драгоцена.

* Ако је "палимпсест" пергамент са кога је у доба оскудице првобитни текст брисан па писан нов, да ли то значи да је "текст" историје о Панонији писан изнова после сваке сеобе?

- Да је тако сведочи и пример мог села Сарча, сада Сутјеска, у које су доселили Немци почетком 19. века. Дошли су у место у коме су живели Румуни, и нешто Срба, дозидали нову, своју половину села, и онда у књиге уписали два назива - Сарча, у којој су они, и Нова Сарча, у којој су Румуни. Тако је остало записано, и створио се утисак да су они староседеоци, да су Румуни и Срби дошли после њих. Данас, то и ми сами себи радимо. После сваке промене режима и власти, следе и промене назива места, улица, установа. После једног октобра, у мом селу млади су покренули активност да се улице Маршала Тита, Саве Ковачевића, Иве Лоле Рибара, замене другим, тренутно подобнијим. Стари борци то нису дозволили, па се активисти повукоше. У међувремену, ону главну улицу, како стоји у моме роману, преименоваше у Улицу привиђења. Да не помињем протеклих година распиривану расправу да ли мењати назив Зрењанина. Мало, мало, па опет све из почетка, један је од наших усуда. Да је ревизија историје глобални, западни тренд, свакоме је очигледно. Ипак ћемо опстати, памћење казује.

* Колико вам значи то што је овом наградом ваше име доспело уз име Црњанског?

- Сваки романсијер са радошћу би примио признање у знаку Црњанског, и повезивање с делом великог писца. Открио сам га у гимназијским данима. Када је прочитао "Сеобе", гимназијалац рече: ево писца, ево књиге, ремек-дела које се не може превазићи. Међутим, следеће године, велики писац се већ беше вратио из лондонског подрума, Друге сеобе су мени, студенту књижевности постале право откровење: знао сам да је књижевност бескрајни универзум, али тада сам увидео и како један писац може бити неисцрпан и кретати се стално узлазном линијом. Друге сеобе су превазишле претходне, и заувек заузеле место на мом сточићу крај кревета. Радовали су ме "Хиперборејци", "Коментари", "Чарнојевић", као и "Ирис Берлина", "Љубав у Тоскани", "Књига о Микеланђелу", "Свети Сава". Чак и пригодни текстови Црњанског попут оних о Банату и Банаћанима, све је то излазило из истог моћног пера.

* Колико вас у списатељском раду мотивишу признања?

- Награде имају смисла најпре у томе што скрећу пажњу на награђену књигу, у срећном случају чак и на опус писца. За књиге некога ко попут мене живи далеко од центара, што ће рећи од медија, од критичара, чак и од публике, признања имају тим већи значај. Награде не могу обезбедити писцу услове да се несметано бави својим позвањем, али окружење ће вас можда схватити нешто озбиљније, па ће вас бар на неко време препустити вашим књигама. Кажу да је Стаљин, када су му доставили притужбе на Пастернака, рекао: "Оставите тог становника облака!"

* Глас да је неко књижевник, односно занесењак, својеврсна луда, може учинити да дотичног отпишу и тако што ће га оставити на миру као неупотребљивог и безопасног.

- Да, и Ђорђо је познавао банатску кућу. Нигде се тако спокојно не спава, као у панонској кући од набоја и можда још само у Херцеговини. Али таквих више мало где има, осим у сећању. А што се амбијента за рад тиче, за мене то је соба пуна књига, у привидном нереду. Никада нисам набавио довољно велики сто, такав ни не постоји. Време дана: рано јутро, и глува доба ноћи, док свет спава. Кафа је обавезна. Шум кише, пожељан. Када би било могуће, наручио бих је.

* Размишљате ли већ о наредној књизи? Хоће ли и у њој бити преплетени Банат и Херцеговина?

- Нова књига је увек начета и зачета, увек радим истовремено на неколико књига, као што редовно и по више њих паралелно читам. После се неке слију под један исти наслов, друге наставе својим путем. Неке већ годинама чекају. Одавно желим да напишем књигу у којој ће се паралелно са главним током нарације одвијати засебан роман у заградама. Чини ми се да то одавно и радим, али никад нисам такву књигу довео до краја. Сада је она прва на реду. Мада изјаве овог типа не могу бити сасвим обавезујуће, јер догађа се да тема искрсне ненадано, и понесе писца тамо где није планирао.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Београд је крајња тачка Запада и почетна тачка Истока: Дискусија у Паризу о културном врењу у српској престоници

* Кажу да сте у свом месту Сутјеска донедавно били познатији као новинар и уредник него као писац?

- Не видим ништа необично у тој чињеници. Новинари јесу познатији, сматрају се и значајнијим од писаца. Иначе, сматрам да је новинарство данас неупоредиво слабије и неодговорније него јуче. Некада смо се гризли због штампарске омашке, сада ништа не представља ни материјална грешка коју сами, из незнања, унесемо. Постало је попут брзе хране: стисни и прогутај, па иди даље. Али од неписмености, и повлађивања неукусу и површности, још је горе што медији пристају да служе моћи (што је појава глобалних размера, жртва је мислећи појединац, али и читави народи) - штавише, као да се утркују у томе. Није истина да мора, да нема алтернативе; о томе сведочи целокупна наша историја, свест о томе чува наша књижевност.


ХАНДКЕ ЋЕ ИЗДРЖАТИ

* КАКО доживљавате политичку халабуку у делу јавности на вест о додели Нобелове награде врсном писцу Петеру Хандкеу?

- Као још један безобразлук. Бахати свет који није ни читао Хандкеа, или га је читао површно и на погрешан начин, захтева од великог писца да му испуњава жеље - свако одступање од устаљених представа, наметнутих медијском буком и вољом Империје, чим се дарне у слику света за коју су мислили да је запечаћена на вјеки, изазива код њих хистеријску помаму. Шта је књижевност, не знају нити их интересује. Било је у реду када су се оглашавали Хавел, Грас, Љоса, и поздрављали бомбардовање наше земље, а неприхватљиво је када проговори Хандке, неко ко другачије мисли. Он је већ показао да је довољно снажан, издржаће. За Нобелов комитет, пак, ништа није сигурно.