ПОЗОРИШНИ комад Ференца Молнара, написан 1909. године, природно припада периоду узлета експресионизма у Европи. Иако булеварског сижеа (љубавни промискуитет ликова са друштвене маргине), са добрим насловом "Карусел" у верзији за мјузикл (Роџерс и Хамерштајн), "Лилиом" се не опире ни фрагментарној драматургији ("слике"), а не би био неуспешан ни у епском театру, Брехтовог типа...

Све због тога, што у овој адаптацији Молнареве драме (Ана Томовић, Слободан Обрадовић, Бојана Денић, иначе Уметничко веће БДП) нема психолошког развоја ликова, који је сурово одстрањен, на рачун експресионистичког приказивања стања. Социјална ситуација диктира моралну свест Молнарових јунака, па је Лилиом аморални извикивач на каруселу, губитник, зависник од коцке и лаког живота, без професије и има план да се "преигра" у Америку. Њега робусно, прилично површно игра Андрија Кузмановић, у свом маниру. Емпатију према "дечку из комшилука" задобија својом непосредношћу и топлином, којом као глумац влада. У "Лилиому", те лепе особине раде против експресионистичког стила целе представе, "омекшаног" постером Џејмса Дина, такође превише симпатичне "пропалице".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ:
Игор Ђорђевић у улози Калигуле: Почеле прве пробе нове представе у Народном позоришту

Тиме је редитељка Ана Томовић прилично саплела иначе добру идеју о антимиметичности "Лилиома". Млада Јули (Маја Изетбеговић), на пример, потпуно је од Кузмановића различита. Својим равним, искиданим говором, равнодушношћу, дистанцом, тачно тумачи потребну експресију. Такође, Јадранка Селец (Госпођа Холундер), правилно је представила приградски полусвет са отклоном, без емоције. Марко Живић (Фичур), имао је добар тон коцкара, који је кукавица. Ивана Николић (Мадам Мускат) у грубим цртама је приказала свет подводачица, манипуланткиња, капитализма са женским лицем, на "дворишном" нивоу...

Ана Томовић је, на сценској ротацији (сценограф Александар Денић) је приказала слике суноврата Лилиомовог, до смрти самоубиством, које је дошло изненада, као у драми апсурда. Саму смрт насловног јунака, Кузмановић је одиграо добро, изражајно, у стилу жанра представе, који тражи типове, а не карактере, поруку, уместо мотивације. Зато је још чуднија експлицитна сцена у киоску, између Лилиома и Јули, када се срећу, која није ни секс, ни еротика, ни порнографија, потпуно сувишна и усамљена у концепту представе... Мистичност Лилиомовог постмортем живота и музика у представи (избор Ане Томовић), као и кореографија Исидоре Станишић, логични су елементи ангажованог експресионистичког театра.

На почетку ревије Регионалне уније градских театара (РУТА), пре него немушто ангажовани "Лилиом", очекивао би се комад о Београду, на сцени позоришта које је, у једном тренутку, било престоница позоришне авангарде.