ХРВАТСКА списатељица и колумнисткиња Ведрана Рудан добила је "свог" редитеља: после представе "Ухо, грло, нож" у Атељеу 212, потом "Дабогда те мајка родила" у Ријеци, исти наслов ће бити постављен и у Београду (такође у Атељеу), у режији Тање Мандић Ригонат. Како су се креативно препознале и спојиле ове две јаке женске индивидуалности?

- Упознале смо се на претпремијери "Ухо, грло, нож" 2003. године, монодраме са Секом Саблић у главној улози. И од тада траје наше пријатељство - открива у разговору за "Новости" Тања Мандић Ригонат. - Осим што је изузетан човек, Ведрана је и изузетан аутор. Не само да је читана у целој бившој Југославији, изводи се у Пољској, већ се преводи на многе друге стране језике...

Пробе новог остварења почињу у децембру, премијера се најављује за средину марта, а као и за претходне представе Мандићева је урадила и драматизацију.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ведрана Рудан: Нека мушкарци рађају, ми ћемо гледати како гину њихова деца

- Реч је о одличном роману у коме ауторка отвара болну табу тему, однос мајке и ћерке. Сам назив можемо да тумачимо и као клетву и као похвалу. Бергман, Елфриде Јелинек, Алмодовар су аутори који су се бавили подручјем трауме и женском психологијом. Можемо да упоредимо с њиховим опусом дубину и смелост увида Руданове у тај судбински однос. Роман поставља питање како је кад је мајка - мајка, а кад "немајка", али и како се с тим носити у одраслом добу. Јер, ћеркама често живот одређује траума понета из родитељског дома. Конкретно, ово је прича о средовечној ћерки чија је мајка смештена у дом, што је окидач за интимно путовање кроз најосетљивије делове душе.

Редитељка подсећа да се однос мајка - ћерка често идеализује и о њему се ретко говори. Жене ћуте, а кад проговоре осећају кривицу. Шта се међу њима дешава још је на пољу неисказаног, док за Едипов комплекс не само да сви знају већ су написани читави томови књига.

- Кад сам својевремено радила представу "Бергманова соната" (као омаж "Јесењој сонати"), нисам била свесна у које подручје улазим, колико је тај однос трауматичан, све до премијере. Једној жени је у публици позлило, а током играња прилазиле су ми и друге да кажу колико им је представа значила и шта је све у њима покренула... Зашто ја тога нисам била свесна? Зато што сам имала диван однос са својом мајком, али сам, нажалост, остала рано без ње. У двадесетој години.

ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Ведрана Рудан: Вођама одговара да се мрзимо

Како објашњава, у новој представи бавиће се породичном траумом и животом жене коју мајка није заштитила од проблематичног оца:

- Ово није Ведранина аутобиографска књига, мада у њој има и тих елемената. Први пут у животу режирам оно што сам већ радила, па је сад преда мном изазов да направим другачију представу.


Из представе “Дабогда те мајка родила“ у Ријеци Фото Промо

Иначе, претходна инсценација освојила је награду публике на међународном Фестивалу малих сцена у Ријеци, Тања је освојила признање за драматизацију, а Едита Карађо за улогу мајке. На питање да ли однос мајке и ћерке има везе и са поднебљем, наша саговорница одговара:

- Нема нужно. Мајка је увек она која даје живот, мада њихов однос има везе са патријархатом на биолошком, психолошком, социолошком, религијском, па и политичком нивоу. Можда зато код нас има више стида, нерадо се о томе говори, ређе него у другим срединама. Око фигуре мајке постоји ореол светости и недодирљивости. Осим тога, и инхибирајуће мајке су нечије ћерке. Постоји нешто што се као женски образац трпљења и ћутања преноси с колена на колено. Оно што је у овом роману сјајно је да ћерка прекида тај ланац, бирајући мужа који није слика и прилика њеног оца.

А каква је Ведрана, увек бритка и недвосмислена, као сарадник у представи?

- У Ријеци је била само на првој читаћој проби. После сам је замолила да не долази... Иначе, има поверења и не даје никакве сугестије. Пуна је топлине, нежности, искрености и честитости. И храбрости да не личи ни на кога осим на саму себе. Једна од оних који што мисле, то и говоре, стојећи целим својим животом иза свог става. Све су то особине за дивљење.


НАЈЛЕПША СЕЗОНА

- ОВА сезона је једна од најлепших у мом редитељском животу. "Шупљи камен" је ишао у Јекатеринбург, "Илузије" у Јужни Сахалинск, "Иванов" на фестивал МИТЕМ у Будимпешту. А "Балкански шпијун" се баш напутовао. Између осталог, био је на Дубровачким летњим играма, Данима сатире у Сарајеву, Фестивалу малих сцена у Ријеци, а овог месеца ће две вечери заредом играти и у Цанкарјевом дому у Љубљани. Имала сам премијеру "Шопаловића" у Нишу, а наредне године радићу "Венеру у крзну"...