ИАКО је Хандкеова припoвест, како стоји у поднаслову прозног дела обима романа "Велики пад" изашла почетком ове деценије, објављивање српског издања у преводу Жарка Радаковића, пишчевог пријатеља, скоро се поклопило са вешћу о додели Нобелове награде, те се асоцијација на судбину Андрићевог везира Јусуфа који испрва посрне, а потом се неочекивано високо уздигне на лествици моћи, сама од себе наметнула. Гледано временски шире, тешко да је неко могао предвидети да ће Хандке после својих књига о Србији, које је већина западних медија дочекала бацајући дрвље и камење на њиховог аутора, понети то високо признање. Аустријанац из Корушке је од првог дана упловљавања у књижевне воде знао да изненађује својим делом, изјавама, поступцима и јавним наступима.

У српској широј јавности прихваћен је као "пријатељ Срба" и као таквог су га српски медији приказивали преносећи вест о овогодишњој одлуци Нобеловог комитета за књижевност. Пренаглашавање онога што је српском оку и уху мило да види и чује оставило је малтене утисак да се Хандке овенчао Нобеловом управо због писања о Србији и залагања за своју "српску браћу", не правећи, додуше, при томе увек довољно јасну разлику између Србије и Милошевићевог режима.

И ту смо већ на почетку дугачког одговора на питање постављено у наслову. Сав тај поменути медијски бес и сва та бездушна осуда били су само потврда његове књижевне величине. Или другачије: да се какав миноран западни писац заложио да се у повици као припреми бомбардовања Србије скрене пажња на ту земљу писањем о њеним рекама, пределима и људима које случајно среће, скоро да се нико на то не би ни осврнуо. Али радило се о високотиражном аутору немачког језика, који је већ тада био добио велики број значајних књижевних награда на немачком говорном подручју. Хандке се дрзнуо да књижевним изразом доведе у питање званичном политиком дефинисан језик и црно-белу слику пропаганде, те да свему томе противстави ону Србију какву он себи даје за право да види тражећи поврх свега још и "правду" за њу.

Како најкраће дефинисати Хандкеа? Он је високообразовани предани посматрач који неуморно описује ствари, људе и појаве из свога видокруга и своје маште језиком који плени. Такво посматрање претворено у визуелизацију доживљаја, у коме је радња више или мање рудиментна, грана се даље ка говорном позоришту, дневничким забелешкама, радио-драми, лирици, есеју, путопису, роману развоја личности, криминалном роману, ауторефлексији, филмском сценарију или прозним делима у којима је аутор превасходно заокупљен собом.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Петер Хандке угостио "Новости": Нисам спавао, телефон је стално звонио (ФОТО)

Судећи по темама својих књижевних дела, космополитском погледу на свет, противљењу глобализму и свеколикој униформности, Хандке је грађанин света, дубоко укорењен у немачкој и европској књижевној традицији.

Када је смогао снаге да напусти студије права пред завршним испитом зарад писања и тако егзистенцију стави на коцку, Хандке је био спреман и на више од тога - да прекорачи границе друштвене и уметничке конвенције. У "Псовању публике" је то разрачунавање са владајућим системом вредности који је језиком наметан. Хандке о свом поступку: "Метод се састојао у томе да није слика више одражавала стварност, да више није играна нити приказивана стварност, већ да је речима и реченицама стварност играна." Цитат је из његовог есеја "Ја сам становник Куле од слоноваче", који представља и најкраћи увод у Хандкеово стваралаштво.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Нобеловац Петер Хандке за „Новости“: Драго ми је што су Срби срећни због мене


У "Стршљенима" се опробао у експериментисању техником приповедања, па преко "Тежине света", где је до крајњих граница изведена деконструкција текста, али опет чврсто окупљеног око ауторовог ега као тачке ослонца. И тако из дела у дело. Сваким наредним је тежио да превазиђе он претходно стварајући једну књижевност која је добила његов лични и препознатљив печат. У читавој тој делатности, да поновим, језик има кључну улогу. Било да су у питању смело обликоване синтагме или сложенице као нарочита одлика немачког. Као зналац старогрчког, латинског и неколико живих европских језика, што говори о његовом језичком сензибилитету, вешто се користи лексиком, граматиком и свеколиким комуникацијским знаковљем којим заодева своје белетристичко умеће. Не може се рећи да је све увек истог квалитета и да би скраћења појединих остварења допринела квалитету, али поједина књижевна дела су изразито висока уметничка остварења.

Хандке је врло брзо стигао на најзначајније позорнице немачког говорног подручја. Поларизовао је и постајао временом стално присутан, чак када се једаред зарекао да више неће давати интервјуе, његово одсуство је било речито. Но, медијска апстиненција је била кратког века. Немачка књижевност друге половине прошлог и прве две деценије овога века се не може замислити без Петера Хандкеа и његових стотинак литерарних наслова, сценарија, преко четрдесет превода са разних језика.

AP Photo Kerstin Joensson

У образложењу награде стоји да му се додељује за "утицајно дело, које језичком генијалношћу испитује периферију и специфичност људског искуства". И стварно, Хандке је један од највећих језикотворних аутора немачке књижевности. Његова реченица варира мисао до неслућених граница језичког умећа, али при томе не напушта своја основна стваралачка начела. Он то чини у "Моравској ноћи", 2008, својеврсној ретроспективи свога дотадањег стваралаштва на неколико стотина страница, али и у песми "Једна поетика" на свега двадесет и пет речи. По својим темама, космополитском погледу на свет, на људе и мале језике, противник глобализма и свеколике униформности, Хандке је светски човек, а по језику и начину како њиме виртуозно барата, писац дубоко укорењен у немачкој и европској књижевној традицији.

Необично да је управо Хандке својевремено тражио да се "укине Нобелова награда" јер лажно канонизује књижевност, пребацујући јој да представља "смрт за књижевност", да је "страховито политичка" и да је једноставно "истрошена". Стога је било очекивано да ће уз један циничан коментар одбити високо признање остајући веран себи, али године са којима се постаје мудрији и спреман на компромисе, као и лична сујета су очигледно надвладале његову пословичну бунтовност, што буди сумњу није ли она све време била инсценација сопственог лика и дела. Ко чита Хандкеа схватиће у којој мери лични доживљај релативизује устаљене вредности, па ће тако поучен схватити и Хандкеов пристанак на Нобелову награду.

И још нешто. Иако се Хандке никако не може сврстати у шездесетосмаше, он има јако изражен осећај за социјалну правду. Изјавио је једном приликом да су "једноставни људи" који су подигли знамените грађевине прави "природни краљеви", док му дође да се на "стварне краљеве пос...".

Нобелову награду примиће из руку шведског краља.

И то је Хандке.


ОДЛОМАК ИЗ ДРАМЕ ПЕТЕРА ХАНДКЕА "ЈОШ УВЕК ОЛУЈА", У ПРЕВОДУ ЖАРКА РАДАКОВИЋА


Сада дува ветар, чини се, са свих страна, изричито одоздо на горе, ветар који носи увис, као из дубине земље. Мајушно дрво, у његовом корењу лежим ја, повија се са свим плодовима јабука, а од плодова се чује неки плехани шум, чегртање, звекет. Одатле чујем деду, после уздаха који је надјачао ветар: "Колико дуго траје овај рат. Прве зиме се говорило: крај, или победа, или шта ли већ, само што није. А сада већ шеста зима, а коначна победа, наводно, само је још питање времена. Али којег времена?" - На то ће баба, пошто је и она испустила онај типично наш уздах: "Ах, мир. Ништа лепше од мира у своје време. Још и на нашем језику: мир!" - Мушкарац: "Како ли се свечано обављају сви послови у кући и на дворишту. Распрезање коња..." - Жена га прекине усред речи: "Кување џема од малина, купина, боровница, коначно и од рибизла, оних одозго са Свињске планине - блистају као рубиново црвено... и..." - Мушкарац је прекине усред речи: "И сољење сланине..." - Жена: "Па утабавање купуса да се укисели, стављање краставаца у сирће..." - Мушкарац: "Па складиштење репе у пољима..." - Жена: "Па остављање јабука у кућни подрум..." - Мушкарац: "Па улажење синова и кћери у собу..." - Жена: "Светиња је био мир, светиња, светиња, светиња." - Мушкарац: "Без политике, без цара, без републике смо ми на нашим имањима радили..." - Жена "...и били смо нама самима краљеви..." - Мушкарац: "...бирали смо себи принчеве. Тако је било у миру. А где су они сада, краљеви?" - Жена: "Краљеви мира су умрли, ништа више нису нашли да се привређује." - Мушкарац: "И какав ће бити будући мир?" - Жена: "...ако до њега дође... Понекад ми се чини да је свет већ пропао. Постоји само још као-да. Као да ће доћи мир. Као да ће бити света. Као да ће бити деце." - Мушкарац: "И то ти кажеш?" - Жена: "И то ја кажем."