КАДА је већ у наслову одредница, да се галама око љубави и брака диже непотребно, а да трагедије (као у "Отелу" или "Ромеу и Јулији") неће бити, све се, у класичној Шекспировој комедији, своди на лагану комедију забуне, у којој је невина дева оклеветана, али свака љубав, на крају, добије хепиенд... У овој представи ЈДП, "Много буке...", Горчин Стојановић ствара један од својих монументалних декора, који је равних линија, минималистички, готово сасвим бео. Како тај простор не помаже живости мизансцена глумачке игре, мајстори-глумци, присиљени да ту живост комедије надокнаде игром, почесто у њој и претерају. А није то комедија дел арте, у којој је такав мизансцен стандардизован, па сваки лик сам собом носи значење и могућност комичног, пре него што се и покрене на сцени.


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Филмска критика: "Паразит" - највеће изненађење сезоне


У Месину, на Сицилију, враћају се ратни победници, којима, наравно, ускоро постаје досадно, па љубавне заврзламе долазе на ред... И када се из Шекспирове комедије (у одличном преводу Хуга Клајна) уклони епоха, кодекс части (и нечасти) елизабетанског доба, остају фићфирићи у папучама за плажу, кратким панталонама и са пешкирима пребаченим преко рамена, да љубују и пате водвиљски, претерано, са жељом да буду што сликовитији, а без обавезе да било шта докажу. Интрига ради за њих... Млади Јоаким Тасић, у улози Клаудија, врло спретно и симпатично је мењао расположења, уместо стања. И када је волео своју недужну, оклеветану Херу (обећавајућа млада Милица Сужњевић), и када је сипао увреде њеном часном оцу (увек добар Марко Баћовић), и када се јадао свом принцу (достојанствен Радован Вујовић), Тасић је подједнако, за овај, ниски степен карактерне комичке глуме, био добар. Срђан Тимаров, као "ориђинал" Борачо, био је у грчевитом покушају да буде потпуно различит од својих пређашњих улога. У томе је био гротескан, али без оне праве мере, која гротеску смешта у стварни живот, на страну то што га нисмо разумели у говору. Исто, само у супротном смеру, односи се на Миодрага Драгичевића, у лику Дон Хуана, који, из сопствене злобе копилета и губитника, "пакује" заљубљенима интригу, која је могла кобно да се заврши, да нисмо у комедији. Овај млади глумац, са периком и без ње, увек је исти.

Милица Гојковић (Беатриче) и Марко Јанкетић (Бенедето) права су мера, због које се овој лакој комедији (по Шекспиру) верује, и која је чини лепо сентименталном. Без њих, изврсне глумце у "Много буке ни око чега" бисмо пратили више са занимањем, како ће да "проради" футуристички декор, када излазе или улазе, или се скривају, него због онога што ће се у комедији десити њиховим "јунацима". Милени Васић, као служавки Маргарети, додељена је говорна мана, па се, као партнерка и пандан Тимарову, мучи са артикулацијом. Али јој је, зато, сваки комички акценат тачан. Бојан Лазаров је био свештеник Францискус, коректан.

Костим Марие Марковић Милојев је дао веселе и маштовите савремене тонове игри. Више је одећа витезова говорила о њиховим карактерима, но оно што су радили. Музика Владимира Пејковића је била довољно апстрактна, да одведе ову игру, која је сама себи сврха, од асоцијација на булевар.