Свет је ужурбан. Брзо живимо, комуницирамо још брже. Ову свакодневицу боље него друге уметности прати музика. Као да се поновило Хонегерово време и сазрео је тренутак за неку нову музичку локомотиву "Пацифик". У такво доба сведоци смо благог повлачења виолиниста са најосветљенијих тачака на светским подијумима. О томе као да сведочи и Шломо Минц. Када је био младић, кад је онако одсвирао два Прокофјевљева концерта са Абадом и 24 Каприса Никола Паганинија, био је популаран као нека филмска звезда. У то време постао је епизодни јунак чак и глобално популарног цртаног филма "Симпсонови".


ПРОЧИТАЈТЕ ЈОШ - Музичка критика: Мађионичарски приказ Бетовена Јевгенија Кисина на Коларцу


Данас овај виолиниста има 62. Она бујност тона која као да је изницала из великог оптимизма осамдесетих година двадесетог века, данас је замењена тонским аскетизмом, тишином и - покушајем да се заустави време. Заустављати време у музици озбиљан је задатак. Музика је једноставно временска уметност, али... Када се темпа мало успоре, кад се неосетљиво да примат хармонији, кад украсни део композиције постане добрим делом градивни - онда се слушаоцима шаље порука да се време успорило и да у тренуцима када пева своје најлепше песме виолиниста има амбицију да, макар на час, заустави време и пред слушаоцима заледи неки прелепи музички одливак.

Управо ово демонстрирао је Шломо Минц. Концерт је почео Дебисијевом Сонатом, а наставио великом Франковом Сонатом, да би се у другом делу чуле Брамсова Трећа виолинска соната и Сонатина коју је компоновао сам Минц. Познаваоцима већ програм делује подесно одабран за једног "заустављача времена". Нема на програму окретних Моцартових сонатних рококо играчица; нема борбених Бетовенових соната, нема ничег што би тихом и повученом виолинисти реметило мир.

Дебиси је зато већ звучао као улазак у музички врт; Франк је потом био као најлепша стаклена ботаничка башта у Паризу, да би Брамс на моменте изгледао попут мешавине бечког шарма и јапанског врта.

Много цветних поређења, па ће пажљиви читалац овог текста питати: да ли је ту било "меса" и "сокова" (виолинистички изрази). Било је, руку на срце, више костију него меса, а сокови су добрим делом нестали са жица. Сада се овај виолиниста на сцени оглашава сувим тоном који открива интонацију која није онако легендарна као пре тридесет година, али зашто настављати даље у овом правцу?

Шломо Минц је током четрдесет година каријере задужио свет. Иде у ред са Ојстрахом, Перлманом, Шерингом и Мењухином. Данас пева своје јесење песме и дивно га је чути и даље, посебно када уза се има и даље Итамара Голана, соната партнера, који је попут "Слике Доријана Греја", који се нимало физички није променио, и који и даље има еруптивну снагу и осећај за ритам као неки цигански музичар.

Лепо је чути овај тандем поново у Београду након готово деценије. Вода и ватра на сцени још су узбудљиве, па су ова двојица музичара изнова добили праве "београдске" салве аплауза.