Стасавање младе генерације редитеља, који се радо хватају укоштац са сложеним поетским структурама на сцени, улива поверење у стварање новог погледа на драмску уметност. Тако се и млада редитељка Јована Томић (1990) не само храбро, већ и са успехом "носила" са сложеним, закучастим, не много позоришним текстом Милене Марковић, "Ливада пуна таме". Аутентична песникиња, ауторка се у писању овог (нарученог) позоришног текста послужила мотивима из стихова Виљема Блејка, који јој је већ био инспирација раније. Дубока вода поезије се опире драмском, које тражи јаснији сукоб унутар радње, као и "отелотворење" песничке метафоре, давање живог глумачког тела (и душе) идејама, сновима и страховима. У том смислу, редитељка се, пре свега, изврсном глумачком поделом (Слободан Бештић, Анастасиа Мандић, Нада Шаргин) у приличној мери "обезбедила" од неразумевања многих, честих и претераних промена ликова у лику истог глумца. Тумачећи четири генерације једне породице, њихова врлудања за и зарад такозване романтичне љубави ("Да ли ме неко воли и сања?..."), све троје актера су били пластични до карикатуре (појава мајке са села, или мушкарца у лику жене), што се поприлично косило са театралношћу радње, смештене у апстрактни, изломљени простор (сценограф Јасмина Холбус). Повремено вулгарне реплике (љубав, ваљда, нису само поток и цвет) су незадрживо одвлачиле иначе врло занимљив начин одвијања историје (несрећних) љубави, у наоко типичној породици, у баналност и непоетичност. Свако је, и без сатаре, или мача у руци (а било је и тога) пресудио и себи, и партнеру. Мотиви су били различити. Чудовишта, која редовно живе у драмама Милене Марковић, у њеним ликовима и њиховим страховима, овде су била предимензионирана на начин дечје маште.


Прочитајте и:Pozorišna kritika: Siromašni ne idu na rođendane



Сама драма "Ливада пуна таме" је више есеј у сценској форми, који само умеће глумаца и визуелна домишљатост редитељке спасавају од монотоније дијалога, коме мизансцен понекад додаје на гротески, некад на апсурду, а почесто и на хумору, без упадљивог система, који све те жанрове повезује. Већ и до сада (у ранијим текстовима) препозната наклоност Милене Марковић да са сцене говори о великим животним истинама, чини се, била би јаснија у некој врсти театра, у коме се више може сазнати кроз сонгове, него преко драмског, које, ипак, тражи јасноћу и читљивост.

Јована Томић се успешно поиграла клишеом о љубави, који је ауторка понудила у свом разгранатом тексту. Могло се то прочитати и на другачији начин, уносећи више реда у песничку разнородност ("разбарушеност"), која се врло тешко држи на сцени. Но, пут који је Томићева одабрала, дао јој је могућност да покаже импресивну моћ концентрације на какву такву драмску нарацију, коју су глумци с великим умећем и, углавном, успешно подржали и унапредили. Анастасиа Мандић и Нада Шаргин су са лакоћом и шармом приказале и трагичне, и пародиране делове наше несрећне (љубавне) стварности, а Слободан Бештић се мајсторски носио са променама ликова, не увек до краја дефинисаних, да би били уверљиви на сцени.

Тако је обично са нарученим текстовима - делују као да инспирације није било превише.